Danas kada sam kretao kući, nakon jednog druženja na kome je bilo više ljudi koje nisam poznavao, upitah da li nekom treba prevoz do Beograda. Nekoliko njih mi pokaza na jednog starijeg gospodina koji je sedeo povučen na kraju stola. Tokom vožnje počne priča, onako uopštena, o svemu i svačemu…posebno o njegovom radnom veku koji je proveo u livnici IMR-a u Rakovici.
Međutim, kada smo prolazili kroz Košutnjak, učini mi se da je moj saputnik prokomentarisao držanje tela nekih mladića koji su trčali na stazi pored puta…
Izvinite, vi se razumete u trčanje? upitah ga malo zbunjeno.
Razumem se – odgovori on odlučno – ja sam ultramaratonac.
Gledam pored sebe dekicu od jedno osamdeset godina, jeste živahan ali opet…pričao mi je malopre da je radio u livnici, IMR…šta znam. Taman da ga pitam za detalje kad on reče…
„Ja sam rekorder Jugoslavije na 1000 metara. Davne 1962. godine sam istrčao tu stazu za 2 minuta i 19 sekundi, a posle sam prešao u maratonce, pa nakon što sam trčao na svim kontinentima onda sam postao ultramaratonac. To vam je trčanje na 80 i više kilometara.”
Usporavam vožnju, ne mogu da verujem šta čujem, ovo postaje nestvarno..
-Izvinite, čika Božo, kako je to izgledalo…za koji tim ste trčali, kako ste sve to postizali – rafalno izbacujem pitanja.
„Bio sam reprezentativac Jugoslavije, klub Crvena zvezda mi je bio matični, a samo u Americi sam 15 puta učestvovao na maratonima i to na svim velikim. U Australiji sam dva puta trčao najduže staze, a Evropu, Aziju i Afriku sam pretrčao uzduž i popreko.”
Sad već parkiram auto, uzimam olovku i pišem države, gradove, rezultate, medalje…sve mi se zbrkalo. Sramota me da ga ponovo pitam, sedam puta Francuska, Italija, Rusija kao po Košutnjaku…40 kilometara trčao da se zagreje…
Čika Božo, izvinite, koje ste vi godište? – razoružan sam, ne znam šta više da pitam…
Rođen sam 1931. baš ovde na Banovom brdu. Znate, ja sam sa Branom Radovićem osnivač „Belog krosa”, 51 put smo ga, do sada, organizovali u Beogradu” onako radosno mi to govori dok u ruci steže svoju torbu koju je nosio.
Čika Božo, molim vas da se slikamo, hoću mojim prijateljima da ispričam o Vama, a objaviću i na društvenim mrežama, na internetu”
Nemam to ja, ali pozdravite sve prijatelje. Neka se bave sportom, bilo šta neka treniraju, neka vežbaju… – sa očinskim osmehom mi poručuje.
Eto, tako sam proveo dan, nestvarno uspešno, sa čovekom koji je više kilometara pretrčao nego što sam ja automobilom prešao, sa radnikom livnice koji je na reveru nosio „zlatnu značku rada”, a na grudima zlatne medalje…
Dugoprugaš, maratonac, ultramaratonac…rekorder, šampion, divan i plemenit gospodin…
BOŠKO BOŽA ĐORĐEVIĆ!
