Vrsni inženjeri i stručnjaci zaposleni u beogradskoj ložionici, 1937. godine, uspeli su da naprave specijalni aerodinamični oklop na superekspresnoj parnoj lokomotivi JDŽ 01-101, te na relaciji Beograd – Zagreb postignu rekordnu brzinu od 146 km/č.
Ova jedinstvena aerodinamična lokomotiva, nazvana „Leteći Beograđanin“ vukla je pet specijalnih vagona – jedan kontrolni sa instrumentima za razna merenja, nekoliko savremenih putničkih i kao poslednji u nizu, jedan stari da bi se videla razlika u amortizaciji pri velikim brzinama…
Voz je kroz stanicu u Rumi protutnjao sa 120 km/č, skoro leteći preko skretnica, ostavljajući u velikom čudu sve putnike i skretničare koji nisu stili ni da mahnu. Putnici-dobrovoljci, koji su bili u vozu, takođe su ostali zaprepašćeni brzinom, ali ni to nije sve…
U zadnjem vagonu, koji je bio iz stare serije vozova, nalazio se kondukter koji je imao zadatak da prati i beleži amortizaciju, ljuljanje i ostala dešavanja. U jednom trenutku je izbezumljen uleteo u kontrolni vagon noseći svesku u kojoj je zapisao da poslednji vagon bukvalno leti, posebno kada je voz prelazio preko skretnica taj vagon je odskakao od šina te je kondukter potrčao da to saopšti inženjerima i pozove ih da se i oni uvere u sve to, ali hrabrosti sa njihove strane, za tako nešto, nije bilo. Glavni inženjer, koji je i nabavio poseban ugalj za tu probnu vožnju, neprekidno je pokušavao sa mašinovođom da „pogura“ ovu grdosiju do 150 km/č, ali nije uspeo. Sve u svemu, ovom pomahnitalom vozu trebalo je 650 metara da se zaustavi putujući iz Beograda do Zagreba za 5 časova i 4 minuta.
