Причао сам вам пре неки дан о хероју и добротвору Ђорђу Рошу, једином човеку који за живота није носио монашку ризу а који почива на светом тлу Хиландара, е јуче сам открио још нешто занимљиво везано за њега…
Наиме, у архивској грађи сам дошао до информације да су Ђорђе и његов рођени брат Душан, 1931. године, поклонили једно звоно Вазнесењској цркви у Адмирала Гепрата у Београду. Након што сам добио благослов од старешине поменутог храма, протојереја Арсенија Арсенијевића, и уз помоћ црквењака Николе, успео сам некако да се попнем на звоник и истражим ситуацију.
Горе се налази пет звона од којих је средње највеће, и њега сам лепо очистио, те се указао диван рељефни запис – звоно је проговорило:
„У славу свете, животворне и нараздељиве Тројице и част Светога Славног Великомученика Георгија, славе наше и заштитника дома нашег, прилажемо Парохијској цркви нашој – храму Св. Вазнесења Господњег ово звоно, да звони у славу Божију и сазива верне на молитву да славе име Божије, нашој доброј мајци Антонији и нама за здравље, а нашем добром оцу покојном Себастијану – инжењеру за спомен. Благодарни синови Душан С. Рош, резервни пешадијски капетан прве класе и трговац, и Ђорђе С. Рош, активни капетан друге класе – инвалид и норвешки генерални конзул у Београду“.
На доњем обиму звона пише:
„Изливено у години 1930 у Љубљани за време владавине Његовог Величанства Краља Александра Карађорђевића I и Његове Светости Патријарха Српског Господина Варнаве“.
Звоно је изливено од првокласне бронзе у словенчакој ливници „Стројне товарне ин ливарне“ у Љубљани, и оно на основу мојих информација тежи 1260 килограма, а дефинитивно је највеће звоно које Вазнесенска црква има.
Као што се из приложених фотографија може видети, звоно је израђено са украсима и рељефима који представљају с једне стране Вазнесење Христово, а са друге Светог Ђорђа, славског патрона породице Рош.
* Потпунију причу о Ђорђу Рошу са још много интересантних детаља, моћи ћете да читате у некој од мојих наредних књига из едиције – Нестварно, а стварно!