„Мало је таквих људи као што је био Бранко Лаловић. Човек поживи читав живот, а да не сретне тако умну, јаку и активну личност као што је био Бранко. Само је срећа хтела да ме нанесе на његов пут, да ме он запази и изабере за свог сарадника ј друга. Тако сам имао ту привилегију, а у исто време и тешку дужност, да пратим у животној борби за ново, истинито и лепо у науци овог нашег великана науке, да се заједно са њим, колико сам то могао, хрвем против свих неправди и глупости, несхватања и злехуди које се тако често срећу на нашим научним и не само научним бојиштима. И тек сада када је Бранко неумитном смрћу уклоњен са мегдана, схватио сам колико је он велики борац био, схватио сам шта је с њим изгубила наша наука.
Бранко је био човек врхунске интелигенције, изванредно продорног погледа. На неки чудни начин далеко је брже и боље сагледавао будућност од свих других које сам сретао у животу. Своја блистава виђења, како научних проблема, тако и свега другог што се тицало живота, умео је да изнесе крајње једноставно, скоро поетски лепо. С њим човек није губио време у јаловим дискусијама или прегнућима – све што би радио носило је печат изузетне личности, било да је реч о експериментима из нуклеарне физике, предавањима на универзитету, излагањима радова на научним скуповима, учешћу у телевизијским емисијама, у програмима радија, писању у „Галаксији“ или у борби за научни програм, за истину и правду у Институту „Борис Кидрич“ у Винчи у коме је провео читав свој радни век, а који га је на крају изневерио отеравши га у пензију иако то није морао.
Само мали број стручњака познаје праве, велике доприносе Бранка Лаловића које је он учинио нуклеарној физици, а који су несумњиво његов највећи животни досег (област детекције нуклеарног зрачења, неутронска мерења, истраживање неутронских нуклеарних реакција у којима је померио границу мерења за читав ред величине), више су позната његова ангажовања против неразумног коришћења нуклеарне енергије, а у корист алтернативних извора енергије, посебно соларне енергије. У кратком времену он је у, за њега потпуно новој области, у области соларне енергије, достигао светски врх, па је био прихваћен за сарадника од стране др Золтана Киша (З. Кисс), оснивача и председника америчке фирме „Цхронар“, водеће светске куће у производњи фотонапонских соларних ћелија.
Са каквим је само ентузијазмом и непоколебивошћу радио на овом новом, соларном програму, нека посведочи лично сведочанство аутора ових редака. Када сам по повратку из иностранства дошао да га обиђем у болници, закуцао сам на врата његове собе, отворио их и, угледавши човека у постељи, упитах: „Извините, молим Вас, где је Бранко Лаловић?“ Запрепастио ме је одговор болесника – „Зар ме не препознајеш, Владимире!? Ја сам Бранко!“ Заиста, било је то више него потресно – ја га нисам препознао, иако сам са њим делио и добро и зло током скоро тридесетгодишњег заједничког рада! А он је у таквом стању, привезан за медицинске апарате, седео у болесничкој постељи и кориговао чланак који је написао са Золтаном Кишом о новој врсти соларних панела! Био је то онај непоколебиви борац кога се многи сећају по његовим иступањима против нуклеарних електрана на телевизији, написима у дневној штампи и „Галаксији“, емисијама на Трећем програму Радио Београда, предавањима на разним трибинама и др.
Биће потребно да прође доста времена да би се сагледала сва Бранкова величина, да би се одмерио траг који је он оставио у науци, у популаризацији науке, у борби за правду и истину, да би се у њему открио узор и надахнуће за независно, честито мишљење и борбу против доминације онога што је Природи и Човеку туђе.
Бранко је био пре свега човек жељан сазнања, бескрајно радознао, човек који је тежио одгонетању најтежих проблема, племенити научник у оном Ајнштајновом смислу – он није тражио „меко дрво“ да би у њему пробушио велики број рупа, већ оно „чворновато“ да би у њему направио само коју рупу али вредну.
Никакви силници, па ни смрт, нису могли да уплаше Бранка, он им је пркосио до свог последњег даха. И сад, када га нема, ми његови дужници и поштоваоци, можемо само да се питамо како је толико воље и способности било скупљено у једном човеку, и, уопште, како се рађају тако изузетни људи попут Бранка Лаловића, човека који је рекао: „Научник мора да помери стену“.
Он је померио!“
Проф. др Владимир Ајдачић, крајем 1988. године.
