Позната је легенда, да је индијски цар Шерам, у знак захвалности и одушевљења, понудио било коју награду Сеси који је осмислио шах. Сеса је тражио толики износ жита, тако да на прво шаховско поље дође једно зрно, на друго двоструко и тако даље математичком прогресијом. Владар се чудио овако скромној жељи, али је убрзо обавештен да је у питању количина жита коју читава Индија за десет година не би могла да произведе.
Колико се индијски владар одушевљавао шахом толико су се наше предратне кафеџије мрштиле на ту игру. Шахисти, за време игре у кафанама, скоро да ништа нису трошили. Били су у стању да читаво послеподне проведу уз шољицу кафе, а да при том заузму најбољи сто. Узалуд су им келнери нудили пиће, а девојке пецива.
Друга група шахиста, која нам је и данас позната, су играчи на отвореном. Тачно је да они немају проблема са конобарима и угоститељима, али имају муке са кибицерима. Посматрачи поседају око играча спремни да их упозоравају на добре или лоше потезе. При сваком покрету на табли гунђају, вичу, псују, чупају се за косу, па чак и отимају играчима фигуре из руку и сами вуку потезе. А када се партија заврши подсмевају се победнику како је могао раније да заврши да је послушао њихов савет, а шта тек говоре побеђеном који није слушао њихове сугестије, можете тек да замислите.
Иако доста њих ужива да посматра мајсторе у игри, већина се ипак одлучује да гледа партије такозваних пацера. Та симпатија, не долази само због тога што пацери праве веће и крупније грешке па је то посматрачима ближе срцу, већ и због тога што својим несмотреним потезима приређују кибицерима весеље, смех и забаву.
Најпознатији београдски пацер са Пашиног брда био је ,,баба Јула” чувен широм Београда. Кад он заигра, настаје сензација. Био је најбржи, нејтемпераментнији, најблагоглагољиви и најдуховитији играч. Истина, није дозвољавао да му отму краљицу, топа или коња кад их превиди у неком потезу. Тврдио је, да га је ,,шаховској уметности” научила баба Јула, па су га тако и прозвали.
Чувене су биле његове доскочице усмерене противнику… ,,Цуп, цуп, хопа, хопа…” када игра коњем или ,,Бог чува Србију, трећи позив Ћуприју”, ,,испопредај се! Имаш ли још шта да кажеш у своју одбрану! Топове у ћошкове па нову!”, ,,Хајде мало да те подшишам зарђалим маказама, па ћеш да спаваш као топ”. А умео је и да подвикне кибицерима… ,,Шта се смејеш будало, немој да ти преседне!” или ,, И пилићи су ту нашли да кокоћу”…
И док су се тако, између два светска рата, забављали београдски шахисти, кибицери и пацери, један наш велемајстор са таблом под мишком кренуо је у обилазак света као шаховски амбасадор. Нема где није крочио и у шаху побеђивао…
Играо је са махараџама, племенским поглавицама и краљевима, био шаховски инструктор на броду аргентинске војске, учитељ великог тенора Енрика Каруза, победио у партији на екватору боравивши на северној, док је противник седео на јужној хемисфери, бриљирао на слепо и у симултанкама, обарао рекорде и био међу најбољима на свету…
Више о господину изузетног шарма, који је играо шах да би путовао, а путовао да би играо…
