Нова књига – ХИТ

Највећи, најтежи, најмистериознији случај београдске полиције десио се јануара 1933. када је усред Београда нестала ћудљива милионерка Драга Митрићевић. Прека, шкрта и повучена, живела је сама у огромној вили у центру града, уз своје чуваре – гусана, немачке овчаре и кокошке. Када је добио задатак да реши мистерију, Рада Поповић, начелник Одељења београдске криминалистичке полиције, чупао је себи косу од муке.

Књига “До виђења” први је српски документарни трилер који се бави чудним нестанком најбогатије Београђанке свих времена. Аутор Живојин Жика Петровић за портал Нова.рс прича одакле инспирација за ово несвакидашње дело.

“Шетајући Новим гробљем, које је велики отворени музеј, међу бројним скулптурама и вредним споменицима, у једном моменту сам угледао један велики, висок, широк споменик и две речи уклесане на њему – до виђења. Мене је то заинтригирало и тако је кренула истрага која је уродила плодом, односно овом књигом која се сада продаје у књижарама”, прича Живојин Жика Петровић за портал Nova.rs.

Трилер “До виђења” описује једну невероватну личност – најбогатију Београђанку свих времена која је била врло тајанствена, мистериозна, чудна, повучена, а уједно и позната. Била је страх и трепет у Београду јер је била опседнута тиме да ће да је убију и да ће да јој отму њене милионе и њено благо.

“Имала је оружни лист за 12 комада оружја – пиштољи, револвери пушке, карабини, двоцевке. Један револвер је стално носила за појасом.”

Жика Петровић прича и на које начине се још довијала како би се осећала сигурније.

“Драга је живела сама у кући од 2.000 квадрата у центру Београда у улици Краља Милана 5. У тој кући је имала само један ормар и један кревет. Имала је и једног гусана који је био прва линија одбране. Знате за причу да су гуске одбраниле Рим – оне имају невероватан осећај да на даљину примете неког ко долази и почну да гачу. Тако је Драга шест година држала тог гусана као аларм. Он је живео сам у првих 300 квадрата њене виле. У следећих 300 квадрата су била два немачка овчара, а у трећем делу кокошке и пилићи – нисте могли да прођете а да их не узбуните. Тек у четвртом делу куће је живела она сама”, прича Жика Петровић.

Прича и одакле Драги Митрићевић та вила и велико богатство које је љубоморно чувала.

“Била је ћерка Јована Димитријевића Митрићевића који је био пореклом из Крагујевца. Његов отац је био богаташ при двору, као и Јован. Били су велике шкртице, невероватно су умели да оплоде капитал, али све су чували, ништа нису трошили. Све је то потом припало Драги и њеној сестри. Међутим, оне су се толико посвађале око наслеђа да нису проговориле до краја живота. Чак су и једну фотељу тестером пресекле напола.”

А колико је заправо Драга била богата говори и то што је у својој кући имала 16 штедних књижица – колико је банака тада било у Београду, толико је књижица имала, а у њима уписани милионски износи.

“Највећи сеф у Извозној банци на Теразијама био је њен. Када је полиција отворила тај сеф, расули су се дијаманти, рубини, сафири, злато, сребро, новац. Целих 12 сати је трајао попис тог сефа. Тим пописом ствари почиње моја књига, а наставља се пријавом полиције да је баба Драга нестала.”

И док нас Рада Поповић води кроз књигу, схватамо колико је случај нестанка богате Београђанке био велики.

“Толико је тензије било да нису само домаћи медији свакодневно извештавали већ и светски који су писали о нестанку чувене милионерке. Имала је бројне некретнине, акције, предузећа, скоро половину акција Народне банке Краљевине Југославије. А остајала је дужна динар, два пекару преко пута своје куће, није имала код себе. И тако из дана у дан. Имала је само једну црну хаљину, шешир, једну блузу, ништа није трошила на себе”, прича Жика Петровић.

Књига “До виђења” је специфична и јер говори о првом највећем нерешеном случају београдске полиције, али и по томе што је то први и једини случај када је полиција званично ангажовала телепату у покушају да помогне.

“То је био невиђен скандал, па умало да једно јутро Влада Краљевине није пала”, прича аутор и додаје да роман описује догађаје који су толико чудновати да је то слика карактера тадашњег друштва у Београду, али и овог данашњег.