Драгиша Стојадиновић (1886-1968), био је херој свих ратова, витез Карађорђеве звезде са мачевима, завршио је правни факултет у року, између осталог био је и политичар, антифашиста, народни посланик, фотограф и филмски сниматељ, шеф Кинематографске секције Врховне команде српске војске на Солунском фронту, седам година је био европски првак у стрељаштву… све је био, али само пилот није!
Драгиша је 1911. године, као члан патриотске комитске организације, организовао да се купи први авион у Србији. Прво су обезбедили половни неисправни мотор „Анзани“, па су га дуго поправљали у Бечу, а конструкцију самог авиона су поручили од Мерћепа који се обавезао да ће га испоручити у Београду шест месеци након уплате аванса.
Тако је и било, крајем априла авион у деловима стиже у Београд али без пробног лета. То је био једнокрилац са девет метара дугачким крилом. Са авионом је допутовао и конструктор Михајло Мерћеп, пилот Драгутин Новак и Јосип Русјан. На Бањици су уредили терен за склапање авиона као и за пробни лет. Међутим, када је авион склопљен и мотор успешно покренут (негде почетком маја), пробни пилот је одбијао да полети правдајући се да је писта лоша (изгледа да то и није био једини разлог јер су на тој писти већ слетали и узлетали страни авиони).
Све у свему, јунак ове приче, изнервиран целодневном расправом и натезањем са пробним пилотом, на запрепашћење свих присутних, ускаче у седиште тек склопљеног авиона, стартује мотор, покреће летелицу, али како није био обучен и оспособљен за летење, успео је само да се у великој брзини сјури са авионом у поток недалеко од писте.
Драгиша је остао неповређен али је авион био знатно оштећен. Касније сам у неким документима проашао да су околни мештани данима долазили (односно ноћима) и односили делове са слупаног авиона тако да је на крају само труп остао у привременом хангару који се на писти налазио.
