Драгољуб Алексић је био скоро неписмен али врло сналажљив и продоран. Бавио се разним акробацијама па је тако, након пада са велике висине, тридесетих година прошлог века, остао скоро непокретан, те се мучио да поново прохода и стане на ноге.
Након годину дана вежбања, чуо је да у Београду, у Његовшевој улици, постоји један ауто сервис који држи Иван Живковић (отац моје драге пријатељице Мирјане Ван Бларицом која ми је и испричала ову причу). Отишао је код њега са молбом да му Иван направи метални оклоп око струка, који би му стајао пасент, јер је сазнао да је Иван и велемајстор у лимарским пословима. То је био несвакидашњи захтев али и изазов за младог Живковића који се скоро вратио из Немачке где је научио све о аутомобилима.
Иван га је поставио да седне на столицу испред радње и почео да кује дебео лим око његових леђа. Међутим, то је било страшно болно јер је морао чекићем јако да удара како би ту гвожђурију обликовао по Алексићевом телу. Било је неиздрживо.
Иванова супруга, чувши Алексићево запомагање, истрча из куће и предложи им да „пацијента“ положе у каду која је била у дворишту и да га залију гипсом како би касније имали веродостојан отисак и по њему направили оклоп. То је била сјајна идеја. Сви поскакаше од среће. Алексић се скиде и само у доњем вешу леже у каду коју су убрзо напунили гипсом. Али, када се материал стегао, настао је проблем невиђених размера. Никако нису могли да одвоје гипс од Алексића. Цео дан су лупали по њему, секли, ударали а на све те ударце пацијент је вриштао и запомагао из свег гласа. Народ се окупио да гледа чудо невиђено.
Из те масе један човек изађе и рече им да је лекар, и да су пре свега требали Алексића да намажу неком машћу, уљем или сл, како би гипс лакше одвојили. То је било довољно да већ следећег јутра поново покушају. Успели су да излију Алексићев облик а Иван је стварно направио пасент оклоп који је акробата носио годину дана и тако успео да излечи кичму.
Од тада су Иван Живковић и Драгољуб Алексић постали нераздвојни пријатељи али и сарадници…
– Иване, како бих волео да снимим неки филм – жалио се једног дана 1940. године Алексић свом пријатељу.
– Па ја имам камеру са тракама у подруму коју сам мазнуо Немцима када сам кренуо за Југославију!
– Па то је сјајно! Ево ја ћу да напишем сценарио и режију и да глумим, а и ти можеш да глумиш и да снимаш – Алексић је већ делио улоге.
– Али како ћеш ти да напишеш сценарио када не умеш да пишеш?
– Па добро, нека твоја жена пише ја ћу да јој диктирам!
И тако је све кренуло. Одабрали су Иванову кућу да у њој снимају филм, али опрема им је била толико гломазна да су морали зид од спаваће собе према трпезарији да поруше како би камера могла да стане и да се окреће. Глумце су нахватали којекуда, већином аматере неке, чак је и Иван глумио Алексићевог рођеног брата, а имајући у виду да је акробата желео да то буде тон филм, позвали су у помоћ Стевана Мишковића јединог у Београду ко је могао да сними тон и повеже га са сликом. Користили су и Алексићеве старе снимке, монтирали сами, у ходу смишљали сцене, чак је и мајка моје пријатељице у неколико кадрова глумила док се није наљутила на њих и отишла из куће јер су лом направили.
Рат је почео, Немци су строго бранили такве ствари, али они су морали да приведу крају своје дело. Прекид у снимању, од неколико месеци, био је због тога што је Алексић стварно пребио једног глумца током снимања, а тај је био шећераш па је завршио у болници, те су га једва касније наговорили да се врати и заврши улогу. Свашта су доживели, детаље ћете читати у новој књизи Нестварно, а стварно, али за ово јављање да вам само кажем да су их Немци све похапсили и одевли у затвор. На саслушању код главног гестаповца Алексић и Живковић су се правдали на свакојаке начине, плакали и кукали, али Немац је био неумољив, тражио је одмах да их стрељају!
– Немојте ми смо уметници! – био је један од њихових аргумената за живот.
Након силне молбе, гестаповац је одлучио да то вече у 18.00 у биоскопу на Славији погледа тај филм и позвао више својих официра и полицајаца да буду присутни, а повео је и Алексића и Живковића који су били са лисицама на рукама. Немац је желео лично да прегледа шта су то снимали и колику штету су нанели Немачкој држави.
Емитовање је протекло без проблема, нико од присутних у сали није реч проговорио. Само глас преводиоца се чуо који је симултано преводио официрима док је остала публика зурила у платно. На крају, када се филм завршио и светло у биоскопу упалило, Немац се полако придигао са столице из првог реда, окренуо ка двојици уметника, мало застао са погледом у њих па онда из свег гласа почео да виче:
– Ја у свом животу нисам видео веће срање од филма него што је ово! Па ви сте упропастили уметност! Ви сте такви кретени да ја немам речи! Само зато што сте такве будале нећу вас стрељати, али немој да вас моје очи икада више виде! Губите се!
Драги пријатељи, захваљујући Југословенској кинотеци, имате прилику да уживате у филму „Невиност без заштите“, првом домаћем звучном играном филму!
Изволите!
