Наш прослављени комичар и „владар смеха“ позоришне сцене, легендарни Чича Илија Станојевић (1859-1930), први режисер и филмски глумац, човек који је одиграо више од 500 разноврсних улога и за кога се причало да може и мртвог да насмеје, волео је више од свега да са друштвом седне у кафану „Три шешира“ а која се налазила баш преко пута куће у којој је становао.
Његов боемско-уметнички живот је био врло буран и испуњен шалом и смехом па је тако 1900. године, када је морао да иде у Беч на операцију жучног камена, позвао фотографа да га услика у пуном сјају, те ту фотографију, пред полазак, поклонио свом пријатељу Душану Протићу – „Побратиму број 1“. Посвета је, наравно, била у стиховима:
„Побратиме, чврста веро!
Дост’ сам стобом кера теро,
Испили смо доста чаша
Испразнили много флаша!
Али данас дође хора,
Да се у Беч ићи мора!
Па и сад ме жеђца мори
Ал’ проклета жуч ме мори
Од те жучне каменице
И сад трпим тролетнице
Па се морам дати сећи
Да бих мо’о здравља стећи!
Ако умрем – судбина је!
Узживим ли…! опсена је!
Слика ова нек ти каже,
Она никог бар не лазе
Да је побра вес’о био
С побратимом: пево, пио!
Сад од побре ништ’ не оста
Само ова слика проста!
Спомен само живи вечно,
Све је друго машта клета
Спомен живи и кад нисмо,
Жива чеда земног – света!
