Nakon putešestvija u Minhen, odakle sam se vratio sa torbama punim elektronike, raznim instrumentima i muzičkim stubom Pionir, 1985. započinjem svoj prvi biznis.
I danju i noću popravljam po komšiluku televizore, radio-aparate, gramofone, zatrpavam stan u kom sam živeo sa roditeljima, raznim uređajima, rasturam i sklapam svakakve krševe. Majka Zorka se svakodnevno saplitala o njih i krstila, a Toza morao da uvlači stomak i poprečke prolazi hodnikom do kupatila. Žice su virile na sve strane, a glas o dobrom majstoru se brzo širio.
Iako sam tada imao samo šesnaest godina odlično sam razumeo, ali i primenio, osnovno pravilo u biznisu – mušterija je centralna tačka oko koje se sve vrti, i uvek je u pravu. Pre svega mi je bilo važno da u njihovim očima, na kraju posla, vidim iskru sreće i zadovoljstva. O zaradi sam najmanje razmišljao, a pare su navirale u mnogo većim količinama nego što sam očekivao.
U školu sam išao mrzovoljno. Sve što me je zanimalo, a toga je bilo dosta, naučio sam van nje – u sekcijama, radio-klubovima… U nekim oblastima sam nadmašio nastavnike stručnih predmeta. Bio sam kolovođa svih opravdanih školskih protesta i da sam mogao, ukinuo bih takvo nakaradno obrazovanje.
„Buntovnika napolje!” – vapili su profesori, ali moji drugari to nisu dozvolili…
