Након што сам се током основне школе заразио мирисом калаја, осетио прво пецкање струје и драж електронике, а највише због утицаја два генијална ујака – покојног проф. др Бранка Лаловића, светског пионира соларне енергије и др Драгана Лаловића, врсног нуклеарног физичара – мој живот је кренуо неутабаном стазом.
У осмом разреду комшијама већ поправљам телевизоре, радио-апарате, касетофоне… Први бакшиши стижу, али ми за већи посао недостају резервни делови и опрема. Када сам покојним родитељима тада тражио на зајам 2.000 марака, мој отац Тоза, машински инжењер, само што се није шлогирао, а мајка Зорка изузетна лекарка је мокру марамицу и краставац држала цео дан на челу.
Срећом, првобитни шок их је убрзо прошао с обзиром на то да су били ванвременски људи. Међутим, сума је ипак била значајна, па је тако наредне године пала одлука да питамо кућног пријатеља Милоша из Краљева да ми позајми новац. Каква је он громада био! Не само да ми је без размишљања дао паре на зајам већ ме је због тог мог предузетничког духа и богато наградио.
Све је било спремно за бизнис. Чекало се само да напуним 16 година како бих добио црвени пасош. То се и догодило тачно 23 дана након тог чувеног рођендана, а само пар дана касније, уз загрљај уплакане мајке и чврсти поздрав предоброг Тозе, седам у стари комби са неким музикантима, и крећем у Минхен…