Nakon što sam se tokom osnovne škole zarazio mirisom kalaja, osetio prvo peckanje struje i draž elektronike, a najviše zbog uticaja dva genijalna ujaka – pokojnog prof. dr Branka Lalovića, svetskog pionira solarne energije i dr Dragana Lalovića, vrsnog nuklearnog fizičara – moj život je krenuo neutabanom stazom.
U osmom razredu komšijama već popravljam televizore, radio-aparate, kasetofone… Prvi bakšiši stižu, ali mi za veći posao nedostaju rezervni delovi i oprema. Kada sam pokojnim roditeljima tada tražio na zajam 2.000 maraka, moj otac Toza, mašinski inženjer, samo što se nije šlogirao, a majka Zorka izuzetna lekarka je mokru maramicu i krastavac držala ceo dan na čelu.
Srećom, prvobitni šok ih je ubrzo prošao s obzirom na to da su bili vanvremenski ljudi. Međutim, suma je ipak bila značajna, pa je tako naredne godine pala odluka da pitamo kućnog prijatelja Miloša iz Kraljeva da mi pozajmi novac. Kakva je on gromada bio! Ne samo da mi je bez razmišljanja dao pare na zajam već me je zbog tog mog preduzetničkog duha i bogato nagradio.
Sve je bilo spremno za biznis. Čekalo se samo da napunim 16 godina kako bih dobio crveni pasoš. To se i dogodilo tačno 23 dana nakon tog čuvenog rođendana, a samo par dana kasnije, uz zagrljaj uplakane majke i čvrsti pozdrav predobrog Toze, sedam u stari kombi sa nekim muzikantima, i krećem u Minhen…
1984.
