Убрзо после 1921. године, претежно сиромашни становници Београда, почели су да освајају ненасељени терен, који је припадао Општини београдској, а био релативно близу центра града, ради подизања најпримитивнијих пребивалишта, и то не плаћајући никоме ништа за земљиште заузето преко ноћи – „на нож” (нож – јатаган на турском).
Највеће београдско дивље насеље, Јатаган-мала, налазило се на простору између Булевара Франше д’Епереа (ауто-пут) и комплекса болница, као и од „Мостара” до Булевара ослобођења. Увидевши општи проблем око овог насеља, држава, 1924, шаље др Богољуба Константиновића, из Института за социјалну медицину, у извидницу и испитивање. Нјегови извештају су били поражавајући: 490 кућица са 875 стамбених јединица у којима у катастрофалним условима живи 1877 становника (4,26 м2 по особи).
Решења која је Београд спроводио не само да нису уродила плодом већ је то насеље, без воде и канализације, постало легло криминала, блуда и разврата. Штампа је доносила наслове попут: “ругло Београда, чир на лицу престонице, пакао на земљи…”, а у поновном испитивању, 1931. године, у Јатаган-мали уочено је: 673 кућице са 2355 одељења у којима живи 5602 становника (1,72 м2 по особи). Иако су услови за становање били изузетно лоши то насеље је ипак, некако, функционисало – постојало је више кафаница, трговачких и занатских радњи, а све су међусобно биле повезане уличицама ширине 1 до 2 метра.
Како је настала, тако је и нестала. Првих 60 објеката срушено је 1931. године због изградње канализације, затим 1938. још 165, док је већ наредне године збрисано 450 кућица ради изградње Ветеринасрког факултета. Коначно расељавање Јатаган-мале извршено је око 1960. године ради изградње ауто-пута „Братство јединство” да не би дошло до тога да људи спавају, а ноге им у жутој траци.
