Михаило Петровић – Мика алас је био учесник оба Балканска и Првог светског рата, а као резервни потпуковник одазвао се на позив и 1941. године, те у својству врсног криптографа и изумитеља специјалног шифарног система, кренуо са војском у Босну где су га, након неког времена, Немци заробили. Захваљујући интервенцији пријатеља, принца Ђорђа Карађорђевића, пуштају га из логора у ком је већ био тешко оболео.
Након повратка из заробљеништва, у Београду су га жељно дочекали пријатељи, између осталих и Милутин Миланковић који је већ у јануару 1943. године приметио да Мика почиње нагло да мршави, те кренуо све чешће да га посећује. Опрости – говорио би тада Мика алас Миланковићу – морам мало да се испружим, а затим из кревета настављао дискусију са једнаком количином пажње и свежине мисли и речи.
У једном таквом разговору, крајем јануара 1943, обратио се Мика свом драгом госту потресним речима:
„Ако моје слабљење продужи овом брзином, нећу доживети Духове”
„Ех, мајсторе, немој тако…чим прође зима вратиће ти се апетит, па ћеш опет бити на Сави међу аласима…” трагао је за утешним речима збуњени Миланковић.
Ма какви, то сам тачно израчунао – настави Мика алас – екстраполацијом!
Их, мајсторе, то је непоуздан рачун – покушао је да се нашали Миланковић.
„Ја рекох тачно: ако моје слабљење продужи овом брзином” – заврши Мика.
Без бола, узбуђења и страха, не тужећи се никоме и не јадикујући, Михаило Петровић – Мика алас, умро је у свом стану на Косанчићевом венцу, баш као што је и израчунао, 8. јуна 1943. године, неколико дана пре хришћанског празника – Духови.
