Замољена да опише личност Бранка Радичевића, очевог и свог присног пријатеља, поводом обележавања годишњице његове смрти, Мина Караџић у свом несвакидашњем запису, 1877, између осталог бележи:
„У друштву бјеше весео, али смјеран. Из његовијех обичнијех разговора нијеси могао судити, да је таква дара. Из његовијех уста нијесам чула ни ријечце од онога што је његово, и можда се не бих још за дуго право увјерила о његовој пјесничкој снази, да се не даде красна прилика.
Бјеше то на бадњи-дан 1849. године. Вук је гостио своје знанце и пријатеље, а један од тијех донио је мени на дар књижицу споменицу. Ја заредих да ми сваки од гостију што у њу упише, па дођох и до Бранка. Док се окренух а Бранко већ написао:
„Певам дању, певам ноћу.
Певам, селе, што год оћу;
И што оћу, то и могу;
Само једно још не могу;
Да запевам гласовито,
Гласовито, силовито.
Да те дигнем са земљице,
Да те метнем међ звездице.
Кад си звезда, селе моја,
Да си међу звездицама,
Међу својим, селе моја,
Милим сестрицама.”
Зар то није као лијеп, лирисав цвијетак на јутарњој роси? Бранку је требао само један трен; ваљало му само захватити у пуне груди своје, гдје цвјета читав перивој така цвијећа, ту их је брао те нама давао…”
