Kako je preživeo atentat, 1978. godine, u srcu Menhetna, na uglu 42. ulice i 6. avenije u Njujorku, kada ga je pripadnik ekstremne hrvatske emigracije, sa dva od četiri ispaljena metka, pogodio u rame i glavu, te ga nijedan taksista tako krvavog i ranjenog nije primio u automobil već ga spasila prijateljica, medicinska sestra, koja se slučajno zatekla u blizini, kako je, više od dvadeset godina, tumarao po sudovima da dokaže, a na kraju to i uspeo, da nije autor lažne vesti o „vukovarskim bebama” iz 1991. godine, ili kako je, sedamdesetih godina prošlog veka, bio autor i voditelj najslušanije radio-emisije na našem jeziku u Americi u kojoj je hvalio zemlju iz koje je otišao… o svemu ovome vam sada neću pričati.
Ako ste nekada šetali pored Save na novobeogradskoj strani verujem da ste imali priliku da uočite jato lepih belih gusaka kako, obično jedna za drugom krstare, malo kod rečnog ostrva, malo oko splavova, ponekad odmaraju i na stepeništu betonskog bedema, a možda ste primetili i nekoliko labudova koji kao admirali ponosno plove.
Pre petnaestak godina, junak ove priče, preuzeo je na sebe vrlo odgovorno, zahtevno i neobično zaduženje – da čuva, neguje i svakodnevno hrani jato malih gusaka koje su se iznenada pojavile kod njegovog splava na Adi Međici. U početku ih je bilo samo nekoliko, ali vremenom, uz pomnu pažnju i iskrenu brigu njihovog staratelja, porodica ovih pernatih životinja se umnožila, te ih danas ima tačno 28.
Nije prošao ni jedan jedini dan da ovaj nesvakidašnji humanista ne dođe ujutru sa punim kesama hrane. Kako se čamcem oprezno približava ostrvcetu, tako se njegova „bela armija” okuplja, prepoznajući glas svog hranitelja još sa druge obale. Grdno se varate ako mislite da su ga oštra zima i zaleđen, neprohodni plovni put, sprečili da verno obavlja zacrtanu misiju. Na poziv ovog plemenitog gospodina, odmah reaguje Žika ledolomac, probija se na novobeogradsku stranu svojom grdosijom, na koju hitro, kao mladić, uskače ovaj penzioner noseći džakove hrane.
Pre nekoliko godina, na proleće, hitno je pozvan prema Ostružnici, jer su neki ljudi tamo pronašli malu, napuštenu, tek rođenu, gusku, te odlučili njemu da je predaju. Prihvatio je oberučke, a kada je uz rakijicu i veselje, u čast novog člana, zajedno sa drugarima „stručnjacima”, zaključio da je u pitanju gusan, njegovoj sreći nije bilo kraja.
Međutim, kako je vreme prolazilo novi član porodice se počeo razlikovati od drugih. Perje na leđima je poprimilo drugačiju boju, koren kljuna se zacrveneo, pa je „kolegijum” Ade Međice zaključio, a kasnije to veterinari i potvrdili, da je ova nova „guska” zapravo – Mutavi patak (Mošus). Veliko iznenađenje i blagu tugu zamenili su novim veseljem organizovanim u čast lepotana, za koga je akter moje priče predložio ime Karlo, a vesela družina jednoglasno prihvatila.
Vjeka, kako ga iz milošte zovu, svakodnevno vodi brigu i o osam mačaka koje bukvalno stanuju na Adi Međici. One ne samo da imaju svoju ulicu, već i mali objekat u kome se nalazi više polica obloženih mekanim sunđerima zgodnim za dremanje. Svaka vrata na njegovom splavu ili sojenici imaju malu rupu na dnu kroz koju ove, s ljubavlju odgojene mace, ulaze kada im je hladno.
Pored toga ovaj zaljubljenik u prirodu vodi računa i o raznim pticama, te je na drveću oko svog placa postavio više kućica za vrapce, prepelice kao i za malog vranca koji se svrstava u prvu grupu globalno ugrožene vrste sa nepovoljnim statusom zaštite u Evropi.
Celokupnu penziju Vjeka troši na svoje ljubimce, pripremajući im svakodnevno „švedski sto” na kome se nalazi više vrsta žitarica, namenske hrane iz konzervi, mleko, pileće glave i sl. A kako ga dočekuju tako ga i ispraćaju, željno iščekujući naredni dan, te cvrkuću, mjauču, gaču, a samo patak među guskama – „kvače”.
Vjekoslav Vjeka Radović
dav 
sdr 
dav 
dav 
sdr 
dav 
