Одбрана Ђурина

Након читавог низа објављених патриотских песама, прича и записа Ђура Јакшић је, 6. августа 1876. године, добио специјалну дозволу да посети српску (дринску) војску на бојишту у Босни и Херцеговини, којом је командовао генерал Ранко Алимпић (касније министар). Чим се вратио у Београд, своја запажања и утиске изнео је у приповетки „Рањеник” штампаној у листу „Орао”.

Ђура је сјајном игром речи тако забашурио свој гнев и разочарење које је донео са ратишта, да не само да је тадашња власт („цензор”) без проблема дозволила да се приповетка објави већ је поменутом генералу требало читавих годину дана, након више читања, да се пронађе увређеним и иницира процес против аутора.

Власт је Ђуру Јакшића шест пута изводила пред разне судове и правоснажно осудила на казну од осам дана затвора коју није стигао да одслужи јер је, у међувремену, 16. новембра 1878, умро. У архивским списима суда, између силних докумената, остала је руком писана његова жалба од 6. априла 1878. године коју вам неизмењену доносим, али препоручујем да пре читања исте уживате у приповетки „Рањеник” како би у потпуности разумели цео овај процес, али и величину, снагу и непоновљиву генијалност коју је носио неумрли Ђура Јакшић. Уживајте…

”Злочинац учини злочин.
Ту правда захтева да га земаљски судови, према величини вршенога злочина, осуде строго и немилостиво; па се често и за њега у самоме закону а и у срцу судија налази милости.
А је ли злочин писати мирно, безпристрасно, разлагати своје мисли о некоме и нечијем делању па и о самој особи која на нечему ради?
Ја мислим да није!
– Настрадин оџа прави на врх брда воденицу па се тек после пита, од куда ће воду наврнути?
Нема ли ту народ право кад га јавно исмева? Ја мислим да има! Шта више да му ни сами турски дуови за тако исмејавање не би замерили!
Ал’ то је шала, ево озбиљнијега примера:
– Наполеон И подиже до онда још невиђену војску против Русије… Ђенерали његовога доба саветују га да то не чини, мислиоци га осуђују, критичари га критикују; потомство оних у руском снегу смрзнутих проклиње га.
Па ко је ту крив? Или он, што је толику и тако дичну војску упропастио, или они који су га критиковали? Ја сам убеђен да је Наполеонова кривица, а критика његовога доба заслужује само признања.
То су само примери које сам навео да разсветлим ствар са које сам овоме суду предат; и од којега се надам – не милости, јер где кривице нема ту би тражење милости или саучешћа подличење било. Ја од суда очекујем само правду!

На тужбу начелштва шабачког спровела ме је овдашња полицијска власт, 24. овог месеца варошкоме суду, и тај суд је нашао да у моме делу има кривице!
У тужби се тој удара гласом: да сам ја у мојој приповетци „Рањеник” тенденциозно насрнуо на г. Ранка Алимпића; и да сам тиме хтео њега у његовоме патриотскоме делању спречити, па сам га тим мојим списом у његовој званичној дужности узнемирио; и сувише: да сам у описивању своме тако далеко ишао, да сам чак и нашу давнашњу идеју: сједињење српства хтео осујетити!… тако некако стоји у тужби? А најпосле свугде из целога списа провирује мрзост моја противу г. ђенерала… За тим се наводе неки параграфи, по којима, по мишљењу или по вољи шабачког начелства, треба да будем, осуђен!
По моме уверењу цела је тужба неоснована!

Ја г. ђенерала не мрзим, нити га имам ради чега мрзети; та ми међу собом у целом веку нисмо имали никаквих узајамних радова, ми нисмо имали прилике ни свађати се, ни мрзети се, ни мирити се! А да л’ га баш волем и поштујем као нпр. Ајдук Вељка, Ђ. Хорватовића, Мијајла Илијћа? О томе још нисам моје срце испитао, а и да сам, тешко би ме шабачко начелство приморало, да му и о томе рачуна дадем! Мени је као писцу српски г. ђенерал исти оно што и други српски војник! Узвиси ли га његово јуначко делање над обичним људима и ја ћу се са осталом светином његовој величини клањати! Остане ли и после тако сјајних прилика мален и незнатан?… Онда, нека ми суд покаже писца који ће га прославити!

Ја се сећам да сам једанпут за новце написао један доста леп натпис на гробу једнога човека, за кога је јавно мнење говорило да је кајишар; сећам се да се стих завршавао:
– И многа суза тече за њим!
Грађани се гласно смејаше, и окренуше цео мој озбиљно смишљени натпис, у подсмех: „Бадава Ђуро, рекоше, истину си написао, многи плаче за њим, јер је многога упропастио!”
Ово се не може на г. ђенерала односити, али може на свакога који би желео да га више славе него што је заслужио! А да сам г. ђенерала Ранка у његовој ратној званичној дужности узнемирио, то је шабачко начелство само измислило:
Ја нпр. чланове овога суда у њиховој званичној дужности могу само овде у заседању узнемирити! А ако би њина дела у каквоме листу, или на каквоме јавноме месту било у виду приповетке, шале или озбиље претресао, суд би ме морао као справедљивога или несправедљивог критичара сматрати – и ништа више!… А званична дужност српскога саветника и привременог ђенерала само је у рату и за време ратовања, и у вршењу те дужности. Нјега је само непријатељ са наоружаном силом могао узнемирити, или онај бунтовник који би покушавао или начинио неку буну у његовоме логору, а никако ја, миран писац једне невине приповечице, коју сам слушао из уста једног рањеника!

Даље: ја сам ту приповетку писао августа месеца 1876. год. и у њој се приповеда и само приповеда о нашем ратовању у год. 1876. И онда како сам га могао у зимушњој његовој дужности узнемирити, кад у то доба ја ни сањати нисам могао ко ће са дринском војском управљати! И како ме је овај суд могао као кривца под преки суд ставити, кад у то доба, кад се књига штампала и распродавала, још ње био проглашен преки суд?

А да је календар „Орао” у коме је та приповетка штампана пре проглашенога ратног стања цензуром пропуштена, то сам г. цензор написмено сведочи а и ја ево прилажем јаван књижарски оглас који је у Српским Новинама штампан, да је „Орао” у грдно много егземплара штампан и да се у књижари Валожићевој може добити… То је јаван оглас, и сваки који је имао вољу могао је речени календар за 1 дин. набавити! А после морам и то приметити: кад је, и ако је г. цензор мислио да се таком приповетком може и самој општој ствари шкодити, зашто је таку опасну књигу пропустио? Па и само шабачко начелство могло је за свој округ растуривање те књиге забранити, па зашто није то учинило? Ил’ можда само зато, да ме после може тужити?… Најпосле: зашто није ту забрану и сам г. ђенерал извршио? Та забранити нешто да се у логор уноси, или из њега износи – ту власт за време рата имају и баталијони командири.

Из свега овога што сам навео, јасно ће суд увидети: да нити сам ја тенденциозно и са мрзошћу напао на личност г. ђенерала, а још мање да сам га у његовој званичној дужности узнемирио; и по томе, тужба начелства шабачког сасвим је неумесна! Јер ја нисам власт владу или Нјегову светлост кнеза увредио, те да се сама власт због таког мога преступа са тужбом противу мене подигне… Шта више, ја по моме сватању нисам ни г. ђенерала увредио, јер да сам то учинио, г. Ранко би ме сам собом тужио, а не би ваљда чекао да му начелство шабачко на овако необичан, управо, код нас још нечувен начин, удовлетворења прибавља.

А да сам ја са том приповетком хтео или намеравао и самој идеји српског уједињења сметати, о томе не би требало пред члановима овога суда ни да се правдам, јер ће бар понекима од њих бити позната моја досадашња књижевна радња, а нарочито у последњем делу које је у Београду засебно одштампано за време садашњег херцеговачког устанка: „На мртвој стражи” у коме се јасно види правац мојих мисли и жеља. Па и у самој приповетци „Рањеник” хвале се јуначки синови Херцеговине, хвале Срби и Црногорци и њини и наши јунаци! А који тако пише, тај ваљда не жели спречити идеју српског уједињења?!

Начелство је у календару „Орлу” са црвеним плајвазом исподвлачило неколико реченица у мојој приповетци, као да су те реченице кадре биле г. ђенерала у његовој званичној дужности узнемирити, њега вређати, па чак и идеју српску спречити!
Подвучено је:
Како г. ђенерал носи чисту униформу, ушиљене бркове; како се с војницима не разговара о ратовању; како се по логору воза на хинтову као да је у госпоцки сватови, како су га госпе и госпођице при повратку са бојног поља лепо, па и са бокором цвећа уз лепу римску реченицу: био, видио и победио! дочекале и још има на више места подвучено! Ја се уздам у интелигентност чланова овог суда, да у тим свима реченицама ништа друго не може видети: до једну танку боју, којом је ради лепоте саме приповетке, цео тај мој спис бојадисан. – Не кажем да се у целом делцету не би по мало и ироније могло наћи; шта више, ја би могао признати да по негде има и вицева, који би од некога могли и као лична увреда сматрати; али у целој приповетци нико не би могао наћи намере да се општој ствари шкоди, да се ђенерал у својој дужности, у патријотизму, узнемири итд. итд. А што се тиче тврђења начелства шабачког да сам ја у приповетци неистинито и неверно описивао дринске бојеве, – та ја моју приповетку „Рањеник” нисам ни назвао историјом, или кроником, него просто „скицом из ср. ратовања!”

И по свему овоме шабачко начелство није имало права мене као некаква нарушитеља јавног поретка или још нешто горе тужити.
Овоме моме правдању прилажем једну моју најновију песму из које ће суд лако моћи увидети како ја према нашој општој ствари дишем и мислим и прилажем књижарски оглас из Ср. Новина из кога ће се суд овај уверити да се књига „Орао” пре проглашеног ратног стања растуривала, и тако да је овај суд погрешио, што ме је под преки суд ставио, коју ће погрешку моћи поправити.