Од устанка на Турке, 1815. године, па све до 1838, кнез Милош Обреновић је сваког месеца одвајао одређену уштеђевину – за не дај боже, и стављао у сеф са два упарена кључа, те исти, препун новца и злата, под именом „Непокретна каса”, предао министру финансија на чување.
Непокретну касу су касније многи шетали и носали уздуж и попреко по Србији, отварали и затварали, вадили, али много мање у њу стављали, па тако остају забележене љутите речи кнеза Милоша које је упутио свом сараднику, по повратку у Србију из изгнанства, 1859. године:
„Знаде ли ти море кад ја са Јакшићем напуни пуна 4 сандука новца у злату, па ове сандуке затвори мојим кључевима у касу, и остави кључеве онде где их нико наће неће, а ви најдосте моје кључеве па поједосте паре! Где су паре моје?”
