Др Јован Јовановић Змај је био лекар да лечи, човек да помогне, али не и да заради. Ево како је његов велики пријатељ и колега др Лаза Станојевић, лекар из Новог Сада, окарактерисао Змајеву приватну праксу:
„Када је као лекар позван било ком болеснику, журио би се као да је сваки болесник на самрти. Ако је имао тежег болесника био је цело време нерасположен, забринут и као утучен. Не једаред док је практиковао у Новом Саду дошао ми је снужден и зловољан са речима: „Ајдемо молим те једном тешком болеснику јединцу у мајке а при том пукој сиротињи, ако узмогнемо да га мајци спасимо”. Кад смо се враћали од тог болесника, на пола пута би се тргао и рекао „причекај молим те мало, нешто сам заборавио да наредим”; врати се, маши руком у џеп и место да прими награду пружи мајци, поред лека, и паре.
Ако је било иоле изгледа да ће болеснику бити боље, разведрио би се и радовао као мало дете, а ако смо нашли да од болесника канда неће бити ништа, молио ме је да га не остављам него да идем к њему да га мало разговорим или да идемо у шетњу да се мало разоноди.
Исто овако, као приватан лекар у Новом Саду, поступао је Змај и у Београду, и на исти начин, приватном праксом, „стицао” приходе – „зарађивао”.
