Nakon što je Duševna bolnica u Beogradu, 1935. godine, dobila svoj zasebni telefonski broj, 20-313, stanovnici prestonice su počeli da zbijaju neslane šale.
Iz dana u dan, iz noći u noć, telefon u bolnici je neprestano zvonio, zaposleni su morali da se javljau ne znajući da li je poziv lažan ili ne.
– Je li to broj 20-313? – upita nervozni ženski glas.
– Jeste! – odgovori bolničar.
– Onda molim vas hitno pošaljite taksi pred kafanu „Toplica”. Čekaće jedna dama sa lisicom oko vrata!
– Ma znate li, gospođo, da je ovo Duševna bolnica?!
– ?!
Trenutak kasnije, iz sobe sa telefonom, u kafanu se vraća dama dočekana grohotam smeha njenog društva.
– Hoćeš kući. Tako ti treba. A šta je odgovorila taksi služba?
Ovo je samo jedna u nizu neprimernih šala koje su „komični” građani pravili na račun Duševne bolnice, a mogu da zamislim do kog stadijuma besa je doveden upravnik bolnice, dr Ivan Barbot, kada je morao, avgusta 1936. godine, putem dnevnih novina bukvalno da zapreti i pošalje poslednje upozorenje:
„Ako Beograđani ne prekinu neukusne šale sa Duševnom bolnicom ova ustanova zatvoriće telefon!”.
Nakon toga je i policija priskočila u pomoć, postavljali su „lovce” u telefonske centrale, prisluškivali razgovore, jurili po kafanama goste, ali dokoni ljudi su počeli sa javnih govornica da pozivaju, pa čak i da dolaze do same ograde bolnice, zaviruju unutra, dobacuju bolesnicima, čak ih i gađaju kamenčićima tako da se stvorila sasvim suprotna slika – da su bolesnici zdravi, a posetioci ludaci.
