„Gde ja stadoh — ti ćeš poći!”

Čim se doselio u Beograd, 1878. godine, dr Jovan Jovanović Zmaj je istog dana posetio svog velikog prijatelja, izmučenog, Đuru Jakšića sa kojim je već 27 godina neprekidno drugovao. Videvši da je bolest uzela maha Zmaj hitno poziva još jednog lekara, dr Lazu Dokića, ali pomoći nije bilo – Jakšić je umro, oko šest časova u zoru, 16. novembra 1878.

Duboko potrešen smrću svog vernog saradnika i prisnog prijatelja, smatrajući sebe članom Đurine familije, Zmaj je tokom veličanstvenog pogreba išao sa decom i njegovom porodicom, a odmah nakon sahrane inicirao kod beogradske omladine pokretanje „Odbora za izdavanje Đurinih dela i pomaganje Đurine porodice”.

Omladina u Odboru hitro kreće u akciju i organizuje veliki skup – zabavu, kako bi od ulaznica sakupili potreban novac za ostvarenje misije. Narodno pozorište im ustupa salu, Đorđe Vajfert pozajmljuje stolice, nekoliko kafedžija je spremalo gozbu, a gradska uprava je zatvorila ulice oko pozorišta gde je planirana velika večera.

Đaci gimnazije zaduženi za organizaciju osmisli su detaljan program za to veče koji se sastojao od raznih pesama, muzičkih numera, igre i plesa, ali im se učini da bi valjalo da imaju još jednu specijalnu recitaciju, posvećenu Đuri Jakšiću, te se zaputiše u Skopljansku 12 na prvi sprat, pravo u stan Jove Zmaja:
„Čika Jovo, treba nam jedna lepa pesma koja bi unela nešto novo i sve goste, još jedanput, podsetila na našeg Đuru” – reče đak, predstavnik Odbora.
„Dođite, deco, za par dana” – odgovori im razneženi Zmaj.

Zabava je blistala, uspeh je bio nesvakidašnji. Gostiju je bilo toliko da su jedva stali u prostrano pozorište, a zadovoljstvo na njihovim licima u potpunosti je odgovaralo prikupljenim sredstvima – 120 dukata koji su odmah predati udovici, gospođi Tini Jakšić.

Naročito dirljiv momenat na raskošnom balu, tokom kog je retko ko od prisutnih uspeo da zadrži suze, desio se kada je Dragutin Petrović, đak VII razreda gimnazije, počeo da recituje nestvarnu pesmu, samo nekoliko dana ranije napisanu perom Zmaja, čiji stihovi večno svetle:

„Bejaste li, braćo moja mlada,
Da l’ bejaste vi na groblju kada,
Aj’ na groblju, na golemu?
— Ta uvek smo mi na njemu.”

….

„Gde ja stadoh — ti ćeš poći!”
„Što ne mogoh — ti ćeš moći!”
„Kud ja nisam — ti ćeš doći!”
„Što ja počeh — ti produži!”
„Još smo dužni — ti oduži!”

A koja se završava:

„Da l’ to snaga niče nova? —
— Daruj, Bože, blagoslova,
Da vas združi bratska sloga,
Zavetnike koji s’ kupe
Oko groba Đurinoga!”

Pesma „Svetli grobovi”