Данас када сам кретао кући, након једног дружења на коме је било више људи које нисам познавао, упитах да ли неком треба превоз до Београда. Неколико њих ми показа на једног старијег господина који је седео повучен на крају стола. Током вожње почне прича, онако уопштена, о свему и свачему…посебно о његовом радном веку који је провео у ливници ИМР-а у Раковици.
Међутим, када смо пролазили кроз Кошутњак, учини ми се да је мој сапутник прокоментарисао држање тела неких младића који су трчали на стази поред пута…
Извините, ви се разумете у трчање? упитах га мало збуњено.
Разумем се – одговори он одлучно – ја сам ултрамаратонац.
Гледам поред себе декицу од једно осамдесет година, јесте живахан али опет…причао ми је малопре да је радио у ливници, ИМР…шта знам. Таман да га питам за детаље кад он рече…
„Ја сам рекордер Југославије на 1000 метара. Давне 1962. године сам истрчао ту стазу за 2 минута и 19 секунди, а после сам прешао у маратонце, па након што сам трчао на свим континентима онда сам постао ултрамаратонац. То вам је трчање на 80 и више километара.”
Успоравам вожњу, не могу да верујем шта чујем, ово постаје нестварно..
-Извините, чика Божо, како је то изгледало…за који тим сте трчали, како сте све то постизали – рафално избацујем питања.
„Био сам репрезентативац Југославије, клуб Црвена звезда ми је био матични, а само у Америци сам 15 пута учествовао на маратонима и то на свим великим. У Аустралији сам два пута трчао најдуже стазе, а Европу, Азију и Африку сам претрчао уздуж и попреко.”
Сад већ паркирам ауто, узимам оловку и пишем државе, градове, резултате, медаље…све ми се збркало. Срамота ме да га поново питам, седам пута Француска, Италија, Русија као по Кошутњаку…40 километара трчао да се загреје…
Чика Божо, извините, које сте ви годиште? – разоружан сам, не знам шта више да питам…
Рођен сам 1931. баш овде на Бановом брду. Знате, ја сам са Браном Радовићем оснивач „Белог кроса”, 51 пут смо га, до сада, организовали у Београду” онако радосно ми то говори док у руци стеже своју торбу коју је носио.
Чика Божо, молим вас да се сликамо, хоћу мојим пријатељима да испричам о Вама, а објавићу и на друштвеним мрежама, на интернету”
Немам то ја, али поздравите све пријатеље. Нека се баве спортом, било шта нека тренирају, нека вежбају… – са очинским осмехом ми поручује.
Ето, тако сам провео дан, нестварно успешно, са човеком који је више километара претрчао него што сам ја аутомобилом прешао, са радником ливнице који је на реверу носио „златну значку рада”, а на грудима златне медаље…
Дугопругаш, маратонац, ултрамаратонац…рекордер, шампион, диван и племенит господин…
БОШКО БОЖА ЂОРЂЕВИЋ!
