Приликом многих ђачких проба у Српској музичкој школи, посебно пред испите, један Мокрањчев ученик свирао је композицију од Едварда МацДовела, која се завршавала са пианиссимо поссибиле (ппп – најтише могуће).
Стеван Мокрањац никако није био задовољан са тим ппп, тражио је још тише и тише, те више пута понављао са учеником тај део. Одједном, измучени ђак нестрпљиво рече:
– Господин Стево, па ја сам себе једва чујем! – а Мокрањац му на то одговори:
„Ох, ти сретни човече, ја те још увек чујем”.
