Kada je krajem septembra 1877. godine, ministru unutrašnjih dela Kneževine Srbije Radivoju Milojkoviću, doneto neko kamenje iz okoline Sokobanje, a koje je palo sa neba, on isto nije hteo ni da pogleda već je džak sa dokazima prosledio u Veliku školu na razmatranje.
Tada na scenu stupa profesor Josif Pančić koji je dobio specijalni zadatak da ispita ceo slučaj. On poziva kolege Simu Lozanića i Ljubu Klerića, te zajedno 1. oktobra odlaze na lice mesta u Sokobanju. Tamo su ih meštani zatrpali raznim svedočenjima o kamenju sa neba i svi su bili saglasni oko toga da su čuli tri snažne eksplozije a odmah zatim i „pucnjavu kao od pušaka”.
Jedni su mislili da Turci ponovo napadaju topovima, drugi su bili ubeđeni da neki vulkan oživljava, a oni stariji su mudro zborili o vrelom kamenju koje s neba pada. Svi su osetili da se zemlja trese. Između sela Šarbanovaca i Device profesoru Pančiću su pokazivali rukom ka nebu gde se nakon eksplozije video omalen ali gust oblak iz kog su izlazila tri usijana đuleta.
U selu Blendiji i Dugom polju seljacima se u tom oblaku ukazao čovek na belom konju zavijen belim velom, drugi su tvrdili da je oblak bio tako strašan da su pobegli u kuću i više nisu iz nje izlazili. Oni koji su se zatekli u blizini pada kamenja, nisu smeli da priđu, a samo najhrabriji su iz daljine posmatrali rupe u zemlji. Mnogi su tvrdili da im je stoka od straha na sve strane pobegla, a oni iskusniji su govorili da to crno kamenje ne sluti na dobro. Međutim, Pančić je zabeležio i izjavu jedne „srčne babe sa planine Device” koja je tvrdila: „vrelo kamenje je dobro po narod srpski”.
Najveći kamen je pao ispod Radine šume, na njivu Đoke Živkovića koja se nalazila 4-5 km severno od Sokobanje, i taj komad je težak bio 38 kg. Đoka je odmah nakon toga tri puta preorao njivu, radi uroka, pa Pančić sa kolegama nije ustanovio kolika je bila dubina rupe.
I tako redom, od sela do sela, profesori su sakupljali kamenje od meštana, te se sa neočekivanim gostom od 49 kg, nazvanim „Soko-banja”, vratili u Beograd nakon čega je Josif Pančić napisao iscrpnu naučnu studiju na 30 strana i objavio je u Glasniku srpskog učenog društva 1880. godine pod naslovom: Soko-banja prvi meteorit u Srbiji.
