У свом научном делу „Вавилонски торањ модерне технике”, генијални Милутин Миланковић, путем математичке рачунице, грађевинске статике и физике, доказује да највиша могућа грађевина, коју ће човечанство евентуално саградити, неће моћи да буде виша од 20.250 метара.
Миланковићева теоријска знања, али и практична решења, посебно у области армиранобетонских конструкција остала су узидана у акведукт за хидроцентрале у Себешу, Ердељу, Семерингу, Питену, мостове у Крању, Банхилди и Ишли, београдску канализацију, Крупову фабрику метала у Бердорфу итд.
О вредности проналсака „Систем Миланковић – Кројц“ (таваница од армираног бетона), са којим се прославио широм Аустроугарске, говори и податак да је зграда Техничке велике школе у Бечу (где је Миланковић дипломирао и докторирао), реновирана око 1908. године баш по том систему.
Анексиона криза, хајка против Срба у Аустроугарској, али и позив Михаила Петровића – Мике Аласа и Јована Цвијића, 1909. године, били су од пресудног значаја да се Милутин Миланковић врати у Србију и постане професор Универзитета у Београду, на катедри примењене математике Филозофског факултета.
Миланковић наставља да пројектује и гради, а све паралелно са научним радом. Осмишљава типску конструкцију армиранобетонских мостова (распон 30 м) и чак 19 таквих, 1912. године, поставља дуж трасе пруге Ниш – Књажевац. Свакодневно је на градилишту, надгледа мешање и набијање бетона.
Са крајњом пажњом је бирао сараднике на градилиштима, где је као шеф техничког одељења запошљавао нове инжењере, и никада није тражио да види њихове универзитетске дипломе, или оцене – квалитет, знање и умеће новозапослених је процењивао на основу практичног рада.
Након Првог светског рата ангажује га Команда ваздухопловства за одговорне експертске задатке на грађевинским објектима за потребе војске, односно на пројектовању и надзору изградње аеродромских хангара у Земуну, Мостару, Скопљу, Краљеву, Панчеву, Сарајеву, Новом Саду и Београду.
#НестварноАстварно