„Malo je takvih ljudi kao što je bio Branko Lalović. Čovek poživi čitav život, a da ne sretne tako umnu, jaku i aktivnu ličnost kao što je bio Branko. Samo je sreća htela da me nanese na njegov put, da me on zapazi i izabere za svog saradnika j druga. Tako sam imao tu privilegiju, a u isto vreme i tešku dužnost, da pratim u životnoj borbi za novo, istinito i lepo u nauci ovog našeg velikana nauke, da se zajedno sa njim, koliko sam to mogao, hrvem protiv svih nepravdi i gluposti, neshvatanja i zlehudi koje se tako često sreću na našim naučnim i ne samo naučnim bojištima. I tek sada kada je Branko neumitnom smrću uklonjen sa megdana, shvatio sam koliko je on veliki borac bio, shvatio sam šta je s njim izgubila naša nauka.
Branko je bio čovek vrhunske inteligencije, izvanredno prodornog pogleda. Na neki čudni način daleko je brže i bolje sagledavao budućnost od svih drugih koje sam sretao u životu. Svoja blistava viđenja, kako naučnih problema, tako i svega drugog što se ticalo života, umeo je da iznese krajnje jednostavno, skoro poetski lepo. S njim čovek nije gubio vreme u jalovim diskusijama ili pregnućima – sve što bi radio nosilo je pečat izuzetne ličnosti, bilo da je reč o eksperimentima iz nuklearne fizike, predavanjima na univerzitetu, izlaganjima radova na naučnim skupovima, učešću u televizijskim emisijama, u programima radija, pisanju u „Galaksiji“ ili u borbi za naučni program, za istinu i pravdu u Institutu „Boris Kidrič“ u Vinči u kome je proveo čitav svoj radni vek, a koji ga je na kraju izneverio oteravši ga u penziju iako to nije morao.
Samo mali broj stručnjaka poznaje prave, velike doprinose Branka Lalovića koje je on učinio nuklearnoj fizici, a koji su nesumnjivo njegov najveći životni doseg (oblast detekcije nuklearnog zračenja, neutronska merenja, istraživanje neutronskih nuklearnih reakcija u kojima je pomerio granicu merenja za čitav red veličine), više su poznata njegova angažovanja protiv nerazumnog korišćenja nuklearne energije, a u korist alternativnih izvora energije, posebno solarne energije. U kratkom vremenu on je u, za njega potpuno novoj oblasti, u oblasti solarne energije, dostigao svetski vrh, pa je bio prihvaćen za saradnika od strane dr Zoltana Kiša (Z. Kiss), osnivača i predsednika američke firme „Chronar“, vodeće svetske kuće u proizvodnji fotonaponskih solarnih ćelija.
Sa kakvim je samo entuzijazmom i nepokolebivošću radio na ovom novom, solarnom programu, neka posvedoči lično svedočanstvo autora ovih redaka. Kada sam po povratku iz inostranstva došao da ga obiđem u bolnici, zakucao sam na vrata njegove sobe, otvorio ih i, ugledavši čoveka u postelji, upitah: „Izvinite, molim Vas, gde je Branko Lalović?“ Zaprepastio me je odgovor bolesnika – „Zar me ne prepoznaješ, Vladimire!? Ja sam Branko!“ Zaista, bilo je to više nego potresno – ja ga nisam prepoznao, iako sam sa njim delio i dobro i zlo tokom skoro tridesetgodišnjeg zajedničkog rada! A on je u takvom stanju, privezan za medicinske aparate, sedeo u bolesničkoj postelji i korigovao članak koji je napisao sa Zoltanom Kišom o novoj vrsti solarnih panela! Bio je to onaj nepokolebivi borac koga se mnogi sećaju po njegovim istupanjima protiv nuklearnih elektrana na televiziji, napisima u dnevnoj štampi i „Galaksiji“, emisijama na Trećem programu Radio Beograda, predavanjima na raznim tribinama i dr.
Biće potrebno da prođe dosta vremena da bi se sagledala sva Brankova veličina, da bi se odmerio trag koji je on ostavio u nauci, u popularizaciji nauke, u borbi za pravdu i istinu, da bi se u njemu otkrio uzor i nadahnuće za nezavisno, čestito mišljenje i borbu protiv dominacije onoga što je Prirodi i Čoveku tuđe.
Branko je bio pre svega čovek željan saznanja, beskrajno radoznao, čovek koji je težio odgonetanju najtežih problema, plemeniti naučnik u onom Ajnštajnovom smislu – on nije tražio „meko drvo“ da bi u njemu probušio veliki broj rupa, već ono „čvornovato“ da bi u njemu napravio samo koju rupu ali vrednu.
Nikakvi silnici, pa ni smrt, nisu mogli da uplaše Branka, on im je prkosio do svog poslednjeg daha. I sad, kada ga nema, mi njegovi dužnici i poštovaoci, možemo samo da se pitamo kako je toliko volje i sposobnosti bilo skupljeno u jednom čoveku, i, uopšte, kako se rađaju tako izuzetni ljudi poput Branka Lalovića, čoveka koji je rekao: „Naučnik mora da pomeri stenu“.
On je pomerio!“
Prof. dr Vladimir Ajdačić, krajem 1988. godine.
