Svetski medicinski kuriozitet iz 1923. godine
„Imao sam tri godine kada su roditelji primetili da mi na levoj strani, ispod rebara, raste neka gučica (izraslina), naravno oni na to nisu obraćali pažnju jer nisam osećao nikakve bolove. I tako sam rastao ja, a rasla je i gučica, dok nije dostigla ovu veličinu. Pre nekoliko godina počeo sam osećati i bolove, ali sam trpeo, jer nisu bili veliki. Međutim, sad je tako savrežilo da ne mogu više da trpim ove muke, pa sam došao kod vas u bolnicu za pomoć“, tako je početkom oktobra 1923. godine dežurnim lekarima Opšte državne bolnice u Beogradu, opisao svoj problem dvadesetdvogodišnji Života Ranković, zemljoradnik iz Velike Plane.
Odmah je primljen na odeljenje „za unutrašnje bolesti“, ali njegov slučaj, nakon dva dana, preuzima prof. dr Kostić (nije definisano da li je u pitanju dr Milivoje ili njegov brat dr Slobodan Kostić, obojica vrsni hirurzi) i prebacuje na hirurško odeljenje. Lekari su vršili razna ispitivanja, razmatrali i analizirali ovaj čudan slučaj, sumnjali su na mnoge bolesti i anomalije, ali ništa sa sigurnošću nisu mogli da tvrde. Tek nakon šest dana, i više konzilijuma, odlučili su da ga operišu.
Tim hirurga i tehničara pod vođstvom prof. dr Kostića počeo je sa operacijom tačno u 8:00, 20. oktobra 1923. godine. Nakon što su pacijentu otvorili trbuh, pojavila se velika izraslina uvijena u kožastu opnu. Sve je izgledalo vrlo neobično i lekari su odmah znali da ispred sebe imaju do tada neviđenu anomaliju veličine fudbalske lopte.
Konstatuju da se izraslina nalazi u trbušnjoj duplji i da je sa njom srasla na dva mesta, s jedne strane sa trbušnom aidom (slabinom), a sa druge sa slobodnom trbušnom maramicom. Profesor Kostić, zapanjen slikom koju vidi, uz pomoć asistenata počinje da podvezuje sve arterije koje je morao da preseče kako bi oslobodio „kesastu“, mehurastu izraslinu. Nakon nekoliko sati mukotrpne i neizvesne operacije „guka je oslobođena i mogla se izvaditi iz bolesnikovog trbuha“.
Desetak lekara se okupilo oko pomoćnog stola na koji je prof. Kostić stavio izraslinu. Jedan od njih je dobio nalog da preseče spoljni omotač kese. U sali je vladala tišina, svi su sa nestrpljenjem pratili ruku mladog kolege, koji je skalpelom počeo da seče. Najednom, ugledali su vrlo čudan prizor: iz kese je počela da kulja gusta, masna i prljava tečnost, a zatim se pojavio grumen kose pomešan sa čudnom, želatinastom materijom.
Kada su razgrnuli tu masnu, ljigavu i gustu kosu, lekari su ostali izbezumljeni: u njoj su pronašli dva mala zakržljala, degenerisana deteta (fetusa). Na njima su se lepo mogli raspoznati pojedini delovi tela. Jedan plod je bio dugačak 25 cm, a drugi je bio skoro upola manji. Na većem se jasno video donji deo glave, sa dva zuba u njoj, vrat, trup, leva ruka sa šest prstiju na šaci i sa šiljastim noktima na njima, desna noga i nesrazmerno jako razvijeno „muško obeležje“.
Na manjem plodu se uočavala ljigava, masna glava, sa očima koje su zatvorene, vrat i jedna noga, dok su oba imala tvrdu unutrašnjost, za koju su lekari zaključili da su u pitanju određene, još nerazvijene, kosti. Ta dva fetusa su plivala u opni koja je krvnim sudovima bila spojena sa Životinim organizmom i na taj način se hranili i rasli sve dok svojom veličinom nisu počeli da potiskuju ostale njegove organe, a posebno dijafragmu, srce i želudac.
Međutim, ti plodovi, koje su lekari izvadili, nisu ništa drugo do nesuđena Životina braća. Naime, kada je Života začet, začeli su se i ovi fetusi, što znači da je bolesnikova majka nosila trojke. Ali još dok su plodovi bili u utrobi, Života je bio „jači“ od svoja dva brata, nekako ih je nadvladao, „progutao“, te su ta dva ploda ostala u njegovom telu.
Ova pojava, u medicini znana kao fetus in fetu (začetak u začetku) je bila poznata još od 1808. godine, ali slučaj Živote Rankovića je bio vrlo redak, kod nas sigurno prvi, i to iz dva razloga. Kao prvo, u njegovom telu nije nađen jedan već dva fetusa, tako da ta anomalija vodi poreklo od trojki, a ne blizanaca kao što je dotad u svetu bilo slučajeva, i drugo, oba njegova nesuđena brata dostigli su toliku veličinu u razvoju da je to stvarno retko, ako ne i dotad nezabeleženo.
O tome koliko su truda, energije i saopštenja naši lekari morali da ulože kako bi javnost umirili i razuverili da nije u pitanju trudan muškarac, već medicinski fenomen koji je stvarno jedinstven slučaj, ne treba posebno trošiti reči. Ovu okolnost je otežala i činjenica da je upravo tada Životina supruga bila trudna, „sa stomakom do zuba“, pa se narod krstio i komentarisao „trudan čovek i trudna mu žena“.
Dva dana nakon operacije majka mu je došla u posetu. Života je izgledao izmučeno i napaćeno, tražio je čaja da pije, što su mu medicinske sestre i donele, ali odmah nakon toga mu je pozlilo, grčevito se previjao po krevetu i nažalost, na majčinim rukama, ubrzo, izdahnuo.
Čitali ste, a možda i niste, još jednu priču iz #bestseler #Laguna edicije #NestvarnoAstvarno.
Hvala vam na pažnji!
