Poznata je legenda, da je indijski car Šeram, u znak zahvalnosti i oduševljenja, ponudio bilo koju nagradu Sesi koji je osmislio šah. Sesa je tražio toliki iznos žita, tako da na prvo šahovsko polje dođe jedno zrno, na drugo dvostruko i tako dalje matematičkom progresijom. Vladar se čudio ovako skromnoj želji, ali je ubrzo obavešten da je u pitanju količina žita koju čitava Indija za deset godina ne bi mogla da proizvede.
Koliko se indijski vladar oduševljavao šahom toliko su se naše predratne kafedžije mrštile na tu igru. Šahisti, za vreme igre u kafanama, skoro da ništa nisu trošili. Bili su u stanju da čitavo poslepodne provedu uz šoljicu kafe, a da pri tom zauzmu najbolji sto. Uzalud su im kelneri nudili piće, a devojke peciva.
Druga grupa šahista, koja nam je i danas poznata, su igrači na otvorenom. Tačno je da oni nemaju problema sa konobarima i ugostiteljima, ali imaju muke sa kibicerima. Posmatrači posedaju oko igrača spremni da ih upozoravaju na dobre ili loše poteze. Pri svakom pokretu na tabli gunđaju, viču, psuju, čupaju se za kosu, pa čak i otimaju igračima figure iz ruku i sami vuku poteze. A kada se partija završi podsmevaju se pobedniku kako je mogao ranije da završi da je poslušao njihov savet, a šta tek govore pobeđenom koji nije slušao njihove sugestije, možete tek da zamislite.
Iako dosta njih uživa da posmatra majstore u igri, većina se ipak odlučuje da gleda partije takozvanih pacera. Ta simpatija, ne dolazi samo zbog toga što paceri prave veće i krupnije greške pa je to posmatračima bliže srcu, već i zbog toga što svojim nesmotrenim potezima priređuju kibicerima veselje, smeh i zabavu.
Najpoznatiji beogradski pacer sa Pašinog brda bio je ,,baba Jula” čuven širom Beograda. Kad on zaigra, nastaje senzacija. Bio je najbrži, nejtemperamentniji, najblagoglagoljivi i najduhovitiji igrač. Istina, nije dozvoljavao da mu otmu kraljicu, topa ili konja kad ih previdi u nekom potezu. Tvrdio je, da ga je ,,šahovskoj umetnosti” naučila baba Jula, pa su ga tako i prozvali.
Čuvene su bile njegove doskočice usmerene protivniku… ,,Cup, cup, hopa, hopa…” kada igra konjem ili ,,Bog čuva Srbiju, treći poziv Ćupriju”, ,,ispopredaj se! Imaš li još šta da kažeš u svoju odbranu! Topove u ćoškove pa novu!”, ,,Hajde malo da te podšišam zarđalim makazama, pa ćeš da spavaš kao top”. A umeo je i da podvikne kibicerima… ,,Šta se smeješ budalo, nemoj da ti presedne!” ili ,, I pilići su tu našli da kokoću”…
I dok su se tako, između dva svetska rata, zabavljali beogradski šahisti, kibiceri i paceri, jedan naš velemajstor sa tablom pod miškom krenuo je u obilazak sveta kao šahovski ambasador. Nema gde nije kročio i u šahu pobeđivao…
Igrao je sa maharadžama, plemenskim poglavicama i kraljevima, bio šahovski instruktor na brodu argentinske vojske, učitelj velikog tenora Enrika Karuza, pobedio u partiji na ekvatoru boravivši na severnoj, dok je protivnik sedeo na južnoj hemisferi, briljirao na slepo i u simultankama, obarao rekorde i bio među najboljima na svetu…
Više o gospodinu izuzetnog šarma, koji je igrao šah da bi putovao, a putovao da bi igrao…
