U Prvom balkanskom ratu 1912. godine u borbama za oslobođenje Skadra učestvovali su braća Savo i Petko Uskoković iz Pješivaca. Borili su se pod komandom Blaža Boškovića. U jednoj bici Sava biva smrtno ranjen. Brat Petko mu pritrčava u pomoć, ali čak je i ranjeni Savo bio svestan da će umreti. Njegove poslednje reči su bile – ,,Petko, ne dveri se mnogo oko mene, ja ću umreti, nego pripazi mi onu decu…“
Prvi svetski rat, 1917, u porobljenoj Crnoj Gori deluju komite i u jednoj borbi ubijaju nekoliko vojnika i oficira austrougarske vojske. Okupator odmah organizuje odmazdu i hapsi određen broj talaca, stanovnika okolnih mesta. U toj grupi civila određenih za streljanje, našao se i Krsto Uskoković, sin pokojnog Save sa početka priče.
Čuvši da je među taocima i sedamnaestogodišnji Krsto, Petko je odlučio da ispuni bratov amanet i da spasi svog sinovca sigurne smrti.Ujutru toga dana, kada je bilo određeno streljanje talaca, Petko je ustao dosta rano. Probudivši ženu Janu rekao joj je: ,,Spremi mi najlepše odelo“.- Kuda ćeš? – upita ga žena.- Odoh na moj zli put da ono dete Savovo spasim od streljanja – reče Petko.
Obukao se, doručkovao, pozdravio sa familijom i krenuo ka Bogetićima gde je streljanje spremano. Kada je stigao, oko deset časova pre podne, narod se već bio okupio. Tražio je očima glavnog komandanta streljačkog voda i kada ga je uočio stameno mu je prišao i rekao:“Dozvolite mi da se zamenim sa svojim sinovcem, vama je svejedno, imate isti broj talaca, a meni nije svejedno, molim vas da pustite Krsta, a mene da streljate“. Komandant austrougarske vojske se našao u čudu, iskolačio je oči i tražio dva puta da mu prevedu Petkove reči. Konsultovao se čak i sa nadležnim starešinama pa tek kada je dobio odobrenje, dozvolio je da Krsto istupi iz stroja.
Petko je krenuo da prilazi stroju nedužnih ljudi, Krsto je pomislio da mu stric prilazi samo da se oprosti od njega… Petko ga zagrli čvrsto i reče: ,,Idi sine beži kući, striko će da te zameni, dozvolili su zlotvori…Striko se naživio, a ti tek treba da živiš i nemoj udžaba život da potrošiš…“ Već prestavljeni mladić, sada ganut i postupkom i stričevim rečima, grcao je u suzama i dugo se nije mogao odvojiti od njega.,,Idi sine, bježi, srećan ti put…“ Krsto nesigurnim korakom krenu iz stroja, okrećući se prema zanemeloj masi iz koje se, za glavu veća, izdizala gorostasna figura njegovog strica.
Tačno u 11 časova smrtonosni hici zaparaše vazduh. Svi taoci su popadali, osim Petka Uskokovića, koji je ranjen i dalje uspevao da se održi na nogama.,,Kukavice, namrčite puške, kako to pucate, ja bih bolje pucao od vas…“ Posle još nekih psovki i pogrdnih reči upućenih na račun austrougarske vojske, jedan neprijateljski oficir je dotrčao i iz pištolja pucao tri puta Petku u glavu.
„Dobrovoljno, junački, podmetnuo je svoje grudi pred švapskim cijevima 1917. godine, PETKO SPASOJEV USKOKOVIĆ, zamjenjujući svoga sinovca Krsta koji mu u znak zahvalnosti podiže spomenik ovaj i u srcu svome“
