Dragoljub Aleksić je bio skoro nepismen ali vrlo snalažljiv i prodoran. Bavio se raznim akrobacijama pa je tako, nakon pada sa velike visine, tridesetih godina prošlog veka, ostao skoro nepokretan, te se mučio da ponovo prohoda i stane na noge.
Nakon godinu dana vežbanja, čuo je da u Beogradu, u Njegovševoj ulici, postoji jedan auto servis koji drži Ivan Živković (otac moje drage prijateljice Mirjane Van Blaricom koja mi je i ispričala ovu priču). Otišao je kod njega sa molbom da mu Ivan napravi metalni oklop oko struka, koji bi mu stajao pasent, jer je saznao da je Ivan i velemajstor u limarskim poslovima. To je bio nesvakidašnji zahtev ali i izazov za mladog Živkovića koji se skoro vratio iz Nemačke gde je naučio sve o automobilima.
Ivan ga je postavio da sedne na stolicu ispred radnje i počeo da kuje debeo lim oko njegovih leđa. Međutim, to je bilo strašno bolno jer je morao čekićem jako da udara kako bi tu gvožđuriju oblikovao po Aleksićevom telu. Bilo je neizdrživo.
Ivanova supruga, čuvši Aleksićevo zapomaganje, istrča iz kuće i predloži im da „pacijenta“ polože u kadu koja je bila u dvorištu i da ga zaliju gipsom kako bi kasnije imali verodostojan otisak i po njemu napravili oklop. To je bila sjajna ideja. Svi poskakaše od sreće. Aleksić se skide i samo u donjem vešu leže u kadu koju su ubrzo napunili gipsom. Ali, kada se material stegao, nastao je problem neviđenih razmera. Nikako nisu mogli da odvoje gips od Aleksića. Ceo dan su lupali po njemu, sekli, udarali a na sve te udarce pacijent je vrištao i zapomagao iz sveg glasa. Narod se okupio da gleda čudo neviđeno.
Iz te mase jedan čovek izađe i reče im da je lekar, i da su pre svega trebali Aleksića da namažu nekom mašću, uljem ili sl, kako bi gips lakše odvojili. To je bilo dovoljno da već sledećeg jutra ponovo pokušaju. Uspeli su da izliju Aleksićev oblik a Ivan je stvarno napravio pasent oklop koji je akrobata nosio godinu dana i tako uspeo da izleči kičmu.
Od tada su Ivan Živković i Dragoljub Aleksić postali nerazdvojni prijatelji ali i saradnici…
– Ivane, kako bih voleo da snimim neki film – žalio se jednog dana 1940. godine Aleksić svom prijatelju.
– Pa ja imam kameru sa trakama u podrumu koju sam maznuo Nemcima kada sam krenuo za Jugoslaviju!
– Pa to je sjajno! Evo ja ću da napišem scenario i režiju i da glumim, a i ti možeš da glumiš i da snimaš – Aleksić je već delio uloge.
– Ali kako ćeš ti da napišeš scenario kada ne umeš da pišeš?
– Pa dobro, neka tvoja žena piše ja ću da joj diktiram!
I tako je sve krenulo. Odabrali su Ivanovu kuću da u njoj snimaju film, ali oprema im je bila toliko glomazna da su morali zid od spavaće sobe prema trpezariji da poruše kako bi kamera mogla da stane i da se okreće. Glumce su nahvatali kojekuda, većinom amatere neke, čak je i Ivan glumio Aleksićevog rođenog brata, a imajući u vidu da je akrobata želeo da to bude ton film, pozvali su u pomoć Stevana Miškovića jedinog u Beogradu ko je mogao da snimi ton i poveže ga sa slikom. Koristili su i Aleksićeve stare snimke, montirali sami, u hodu smišljali scene, čak je i majka moje prijateljice u nekoliko kadrova glumila dok se nije naljutila na njih i otišla iz kuće jer su lom napravili.
Rat je počeo, Nemci su strogo branili takve stvari, ali oni su morali da privedu kraju svoje delo. Prekid u snimanju, od nekoliko meseci, bio je zbog toga što je Aleksić stvarno prebio jednog glumca tokom snimanja, a taj je bio šećeraš pa je završio u bolnici, te su ga jedva kasnije nagovorili da se vrati i završi ulogu. Svašta su doživeli, detalje ćete čitati u novoj knjizi Nestvarno, a stvarno, ali za ovo javljanje da vam samo kažem da su ih Nemci sve pohapsili i odevli u zatvor. Na saslušanju kod glavnog gestapovca Aleksić i Živković su se pravdali na svakojake načine, plakali i kukali, ali Nemac je bio neumoljiv, tražio je odmah da ih streljaju!
– Nemojte mi smo umetnici! – bio je jedan od njihovih argumenata za život.
Nakon silne molbe, gestapovac je odlučio da to veče u 18.00 u bioskopu na Slaviji pogleda taj film i pozvao više svojih oficira i policajaca da budu prisutni, a poveo je i Aleksića i Živkovića koji su bili sa lisicama na rukama. Nemac je želeo lično da pregleda šta su to snimali i koliku štetu su naneli Nemačkoj državi.
Emitovanje je proteklo bez problema, niko od prisutnih u sali nije reč progovorio. Samo glas prevodioca se čuo koji je simultano prevodio oficirima dok je ostala publika zurila u platno. Na kraju, kada se film završio i svetlo u bioskopu upalilo, Nemac se polako pridigao sa stolice iz prvog reda, okrenuo ka dvojici umetnika, malo zastao sa pogledom u njih pa onda iz sveg glasa počeo da viče:
– Ja u svom životu nisam video veće sranje od filma nego što je ovo! Pa vi ste upropastili umetnost! Vi ste takvi kreteni da ja nemam reči! Samo zato što ste takve budale neću vas streljati, ali nemoj da vas moje oči ikada više vide! Gubite se!
Dragi prijatelji, zahvaljujući Jugoslovenskoj kinoteci, imate priliku da uživate u filmu „Nevinost bez zaštite“, prvom domaćem zvučnom igranom filmu!
Izvolite!
