Naš proslavljeni komičar i „vladar smeha“ pozorišne scene, legendarni Čiča Ilija Stanojević (1859-1930), prvi režiser i filmski glumac, čovek koji je odigrao više od 500 raznovrsnih uloga i za koga se pričalo da može i mrtvog da nasmeje, voleo je više od svega da sa društvom sedne u kafanu „Tri šešira“ a koja se nalazila baš preko puta kuće u kojoj je stanovao.
Njegov boemsko-umetnički život je bio vrlo buran i ispunjen šalom i smehom pa je tako 1900. godine, kada je morao da ide u Beč na operaciju žučnog kamena, pozvao fotografa da ga uslika u punom sjaju, te tu fotografiju, pred polazak, poklonio svom prijatelju Dušanu Protiću – „Pobratimu broj 1“. Posveta je, naravno, bila u stihovima:
„Pobratime, čvrsta vero!
Dost’ sam stobom kera tero,
Ispili smo dosta čaša
Ispraznili mnogo flaša!
Ali danas dođe hora,
Da se u Beč ići mora!
Pa i sad me žeđca mori
Al’ prokleta žuč me mori
Od te žučne kamenice
I sad trpim troletnice
Pa se moram dati seći
Da bih mo’o zdravlja steći!
Ako umrem – sudbina je!
Uzživim li…! opsena je!
Slika ova nek ti kaže,
Ona nikog bar ne laze
Da je pobra ves’o bio
S pobratimom: pevo, pio!
Sad od pobre ništ’ ne osta
Samo ova slika prosta!
Spomen samo živi večno,
Sve je drugo mašta kleta
Spomen živi i kad nismo,
Živa čeda zemnog – sveta!
