Muzičari su u kombiju neumorno vežbali, do granice zabavnjake, a onda narodnjake. Bio sam im simpatičan od samog početka, ali nakon što sam usput popravio radio sa mikrofonom, koji su koristili kao ozvučenje u vozilu, insistirali su da u Minhenu budem njihov gost u kafanskom smeštaju kako bih uštedeo novac.
– Mali, šta znaš da radiš? – sa vrata me upitao gazda kafane ukrašene srpskim detaljima.
– Znam da popravljam televizore, radio aparate…
Kako to rekoh, on pokaza na veliki pokvareni džu-boks. Prvi put sam video toliku skalameriju sa stotinu rasutih ploča, ali to me nije omelo da je ubrzo popravim, te tako stekoh gazdino poverenje, ali i prvi devizni bakšiš.
U Šilerštrase, ulici elektronike i tehnike, ostao sam bez daha i omađijan lutao tražeći Čedu Mraza koga mi je pomenuti kafandžija preporučio. Stan pretvoren u prodavnicu sa hiljade kutijica punih otpornika, dioda… a ispred njih nedodirljivi Željko Savić, plesao je kao baletan sa mojim spiskom donoseći kesice sa robom.
Plan sam malo promenio u hodu, a razlog je ležao u muzičkom stubu Pionir. Video sam sebe kako za honorar puštam muziku po žurkama i odlučio da ga odmah kupim. Od te 1985, pa do svoje osamnaeste godine, pored pohađanja ETŠ „Nikola Tesla”, servisiram tehniku i lepo zarađujem, a vikendom postajem – DJ u akciji.
(Ako ste propustili prethodnu priču iz mog života „Miris kalaja” istu možete pročitati OVDE)
