Kragujevački Čarli Čaplin

Početkom prošlog veka živeo je u Kragujevcu jedan mladić, koji je još od malih nogu bio opčinjen Čarlijem Čaplinom. Rano je ostao bez oca te je sa majkom jedva preživeo strahote Prvog svetskog rata, a kada je stasao u momka, negde oko 1925. godine, već je do savršenstva umeo da imitira svog idola – Čaplina. Posebno je oduševljavao komšije i prijatelje kada obučen u široke pantalone, sa polucilindrom na glavi, zalepljenim brkovima, velikim cipelama i štapom u ruci izvodi kerefeke po kući i dvorištu.

Vrlo često je odlazio u bioskop i bez daha gledao neme filmove u kojima Čaplin zabavlja publiku. Toliko se uživeo u ulogu poznatog komičara da je danima mogao da ne skrene pogleda sa njegove slike vežbajući pokrete i mimiku. Ovladao je velikim repertoarom grimasa, hodanja i gegova pomoću kojih je oživljavao čitavu radnju sa platna. Nabavio je čak i Čaplinov frak, pa je u potpunosti izgledao kao svetska zvezda.

Toliko je postao interesantan da je svake godine, o Beloj nedelji (praznik Bele poklade – poslednja nedelja pred početak božićnog posta), predvodio karneval u Kragujevcu u kome su učestvovali mnogobrojni građani, a oduševljena deca i okupljen narod na ulicama burnim aplauzom pozdravljali svečanu povorku, te upirući prstom na predvodnika, uz smeh, ushićeno komentarisali: „Gledajte, isti Šarlo, isti Šarlo…”

Jedne godine, nakon gromoglasnog aplauza upućenog junaku ove priče, iz publike istrča prelepa devojka, baci se našem „Čaplinu” u zagrljaj i srdačno i toplo ga poljubi u obraz, te odmah zatim zamače u gužvu. Masa okupljenog sveta je njen gest pozdravila burnim aplazom i ovacijama, a on ostade u mestu ošamućen…

Sutradan, kada je zbacio sa sebe rekvizite Čaplina, kao bez glave, opijen od sreće, odjurio je u grad tražeći po ulicama tajanstvenu devojku od juče. I našao je, šetala je sa drugaricama korzom. Naš junak ushićen od sreće hrabro stade pred nju i reče:
„Ja sam Šarlo, gospođice!”
Devojka zastade, pogleda dobro mladića i kroz osmeh reče:
„Vi ste divni, ali kao Šarlo. Zato sam vas juče i poljubila”, te se odmah nakon toga ponovo izgubi u gomili šetača. Mladić je klonuo, te skrhan od teškog razočarenja vrati se kući i pade u postelju. Pokušavao je, narednih meseci, još nekoliko puta da joj se približi, ali svaki napor je bio uzaludan.

Sledeće godine, o Beloj nedelji, opet se na ulicama Kragujevca pojavio „Čarli Čaplin”, ali sada je nekako drugačije izgledao, zamišljen, malo zbunjen, više nestrpljiv…očima je leteo preko mase sveta tragajući za devojkom koja se, stvarno, opet iz gomile, pojavi, priđe i poljubi ga u obraz. I tako je iz godine u godinu kragujevački „Čarli Čaplin” živeo samo za taj dan. Sve drugo je zapostavio i kuću i drugove i zdravlje… Pisao je pisma, slao molbe, preklinjao, ali sve je bilo uzalud, devojci nije mogao prići.

Tuga zbog nesrećne ljubavi sve više je obuzimala mladića. U jednom trenutku on se odlučio na poslednji očajnički korak – napisao je oproštajno pismo devojci i popio veću količinu smrtonosnog rastvora kamene sode. Lekari su uspeli nekako da mu spasu život, ali i pored toga što su posledice bile stravične, on je smogao snage da se, naredne godine, još jedanput pojavi na ulicama Kragujevca, u ulozi svog života, kao Čarli Čaplin. I opet je devojka prišla, ali sada ga je poljubila u usta što je samrtniku unelo tračak nade u već otpisan život…

Ali, to ipak nije bilo dovoljno da ga zaista spase. Posle nekoliko dana, umirući u velikim mukama, pozvao je majku i zatražio svoju sliku u Čaplinovom kostimu:
„Stavite mi je na spomenik…” bile su njegove poslednje reči.

Skrhana bolom majka je sinovljev zavet ispunila, ali pored slike, na spomenik, uklesala je i reči:
„Kroz vihor i oganj i životnu borbu, uvek si veseo i pobednik bio, i svake godine o pokladnom dobu, Šarlovom kostimu posvetiš se cio. A danas pod ovom kamenitom pločom, nestalo je šale i životne borbe”

Ljubinko Minić
(1907-1930)

*Spomenik se i danas nalazi na groblju u Kragujevcu, ali je u dosta lošem stanju, slova su potpuno izbledela, a slike nestale…