Kada je, 1861. godine, Jovan Jovanović Zmaj (1833-1904) došao u bolnicu da poseti bolesnu sestru od tetke, pored njene postelje zatekao je Eufrozinu (Rozinu) Ličanin (1844-1872), ćerku čuvenog trgovca iz Novog Sada Pavla Ličanina.
Prelepa sedamnaestogodišnjakinja, iz milošte zvana Ruža, istog trena je osvojila srce mladog pesnika koji joj je, ubrzo nakon toga, poslao prvo pismo:
„Mila gospođice Ružo!
Uvek sam se čudio, kad je ko pismo pisao tamo gde bi se rečima izraziti mogao; sad vidim da nisam imao pravo. Sad najbolje vidim da ima stvari, koje se ni rečima ni pismom dovoljno kazati ne dadu, a zatajati, prećutati nikako.
Vi, čitajuci sad ovo pismo ili ste se namrgodili ili ste se možda malo zastideli osećajući, da vam sasvim nepovoljno nije. Ako se mrgodite, derite pismo taki, milim Vas; nemojte dalje čitati, što i da znate gde pomoći ne možete, poderite ga taki, ne zaboravite, da ste ga ikad dobili, zaboravite sasvim, Vi ćete lako a ja ću kako uzmogu. Ali ako ga poderali niste, ako ste (ne samo iz ljubopitstva) i na ovu stranu prešli to sedite, pa mi napišite da li je Ružino srce sasvim njeno, pa ako je i ako ja Ruži sasvim nemio nisam, ako bih mogao i miliji biti, ti mi šaljite brzo to nekoliko reči, da ih poljubim onako, kako se samo evanđelje ljubi.
Da znam da ćete Vi ovo pismo iole rado čitati, pustio bih srcu na volju, ali onda bih Vam imao toliko napisati i kazati da u vašu šatulu zaista ne bi stalo. Od kako znam, cveće sam oduvek voleo, zato što je lepo, dobro i nevino, što miriše, što se njime čovek nakiti i ponositi može, ali nikad još nisam toliko, tako slatko i ozbiljno o cveću mislio i sanjao kao sad, i to o ruži i o ruzmarinu.
Vi ćete možda ovo pismo gospođici sestri, možda i gospođi materi pokazati, ne marim, ali samo nemojte pre, dok mi bez ičijega saveta iz svog srca, iskreno srpski na ovo pismo odgovorite.
U najvećoj hitnosti završujem, jer me kola čekaju. Nadam se kad dođem, nadam se mnogo. Bar ću na putu natenane misliti moći, kako Vas je pismo moje rasrdilo ili iznenadilo.
Budite mi zdravi, sam se čudim od kud sam ovo pismo nehotice poljubio.
J. Jovanović, 5. decembar 1861. godine”
Gospođica Ruža Ličanin mu ubrzo odgovara:
„Poštovani gospodine!
Kad sam Vaše pismo primila, nisam znala jesam li budna ili mi je na snu došlo. Dugo sam se mučila, oću li detinju dužnost prestupiti i bez materinog znanja želju Vam ispuniti, najposle odvažim se uveriti Vas da je srce još sasvim moje, da čije bi bilo, kad sve do sad nisam znala da se može kome pokloniti, slušala sam više puti, al’ osećala i verovala nisam.
Ruža”
Ova dva pisma su bozanstvena…iskrena, mladalacka , topla , pisma kojih danas nema ko da ih pise i nema vise tako iskrenih ljubavi.. Predlazem mladima da citaju Zmaja i sve o Zmaju…Hvala Zmaju i njegovoj divnoj supruzi Ruzi sto su znali da se vole.