О свим овим дивовима, српским добровољцима у ратовима 1876-78 и 1885, а које видите на приложеној фотографији насталој 1909. године, желео бих, понаособ, да вам пишем до детаља, али сада ћу покушати да вам скренем пажњу само на даму која седи у првом реду.
У питању је наша велика хероина која је већ са првим добровољцима прискочила у помоћ, 1885. године, српској војсци у рату против Бугара, где је била надзорница болнице у Горњем Граду и за те заслуге одликована сребрним Орденом Краљице Наталије као и орденом Црвеног Крста.
Током балканских ослободилачких ратова, 1912-1913, поново је видимо на првим линијама фронта како спашава и лечи наше рањенике, али тада, радећи у колеричним и тифусним баракама, и сама обољева од тифуса, те једва остаје жива.
На самом почетку Првог светског рата, прикупља материјална и техничка средства и потпуно опрема једну добровољачку чету, затим оснива болницу у Крушевцу, неуморно негује болеснике, али се поново разбољева од пегавог тифуса. Током окупације била је привођена и затварана, те два пута оптуживана „за прикупљање прилога и снабдевање српских комита”.
Након ослобођења одликована је Ореденом Краљице Наталије, али сада златним, медаљом Црвеног Крста, затим два пута Орденом Светог Саве (један са палмом), споменицама свих ратова, Крстом Милосрђа као и Карађорђевом звездом са мачевима.
Била је доживотни, почасни, потпредседник Савеза ратних добровољаца, један од најагилнијих чланова српског друштва, неуморни хуманитарац и несвакидашње племенита душа.
НАТАЛИЈА НЕТИ МУНК
(1864-1924)
