Ana, supruga Kuzmana Rackovića*, uvidevši kako majke postupaju sa decom, dođe do zaključka da „naš narod sve donde u moralnom i materijalnom pogledu napredovati neće, dok ne uzima dobro vaspitane matere”, te reši da svoju polovinu zajedničkog imetka „ostavi na žensku školu srpske pravoslavne veroispovesti u Kikindi”.
Ovu svoju rodoljubivu nameru Ana saopšti mužu u poslednjim trenucima svog života, te večno zaklopi oči 7. novembra 1868. godine.
Kuzman Racković, nakon smrti svoje voljene supruge, bez mnogo razmišljanja, svojom polovinom imetka se pridruži ovoj plemenitoj ideji, pa sve što je imao zavešta u fond koji je nazvao: „Opšte polezno zavedenije Kuzmana i Ane Racković”, te u svojoj oporuci od 29. januara 1869. godine zapisa:
„Iskustvom uveren, da prost narod samo zato u sujeveriju i ubitočnim običajem moralno i fizički propada, što od sveštenstva prenebregnut, nikakvog elementarnog za život nastavljenija učesnik ne biva; no oba pola divijakom podobno podraščuju, zato ja za nužno držim, da zavedenije ovo ženskom polu posvetim tako: da se u dvema devojačkim školama, do četrdeset prosti obače čestiti oceva devojaka u zavedenije za dve godine primu od kojih svaka devojka ježegodno 25F, da dobije i tako za to vreme nužne za kućevnu gazdaricu i čestitu mater nauke da prisvoji, kako bi svojoj deci od kolevke dobro uliti i od zla sahraniti mogla”.
- Ana i Kuzman Racković nisu imali potomaka a bili su izuzetno imućni (možda najbogatiji u Kikindi), koliko sam uspeo da istražim, oko 100.000 forinti u zlatu su zaveštali tada u svojim testamentima.
